Kada je posle dužeg vremena vrsni fideraš konačno mogao da ostane na vodi znatno duže od uobičajenih nekoliko sati, dobro se pripremio, osmislio odgovarajuću taktiku, poneo primamu, mamce i pribor za razne moguće situacije i nije izostao sjajan rezultat, tj. ulov za dugo pamćenje
Cele te avgustovske nedelje nestrpljivo sam očekivao poruku koja mi je stigla pred vikend. Prijatelj Cvetko mi je javio da je postavio svoju kamp prikolicu na uobičajeno mesto na Tamišu kod Sakula, na kom će sa kolegama Nešom i Vasom provesti desetak dana, te da je poziv da im se pridružim otvoren jer na tom delu obale ima dovoljno mesta i za mene i moje fider štapove.
Već sam, inače, pisao o tome da poslednjih godina preko leta teško uspevam da tokom vikenda nađem slobodno mesto na najlepšim pozicijama na Tamišu kod Sakula ili Farkaždina za pecanje na kakvo sam navikao (da dođem na vodu pre svitanja, lovim intenzivno pet-šest sati i vratim se kući do popodneva) jer sve izgledne terene zaposednu kolege koje će tu boraviti duže vreme. Zbog toga sam se sa Cvetkom još zimus dogovorio da mu se na nekoliko dana pridružim tokom njegovog uobičajenog letnjeg kampovanja, iako je i za mene bilo nepoznanica kako će to proći, budući da sam poslednji put spavao u šatoru još pre više od tri decenije (kao vojnik na logorovanju). Naravno, što se ribolovačkog pribora za ovu priliku tiče, nije bilo potrebno ništa posebno nabavljati (jer toga imam i za prodaju), ali sam zato u prodavnicama kamp opreme kupio najjednostavniji mali šator i vreću za spavanje, a nešto od sitne opreme su mi pozajmile ćerke (kao mnogo iskusniji kamperi od mene). Na kraju, kad je o smeštaju reč, bilo je iznenađujuće dobro, pre svega zahvaljujući Cvetku kao domaćinu, ali i Neši i Vasi, koji su se takođe trudili da se u svakom trenutku osećam udobno.
A OVO PECANJE IMALO JE, može se bez preterivanja reći, sasvim drugačiju dimenziju za mene od svih dosadašnjih – bez gužve, žurbe i njima neminovno izazvanog stresa, a uz dovoljno vremena da mnogo toga isprobam i savladam razne izazove fiderisanja u različitim uslovima na istoj reci tokom tri dana. Pre svega, pokazalo se da sam instinktivno (jer nisam imao prethodno slično iskustvo na koje bih se oslonio) dobro procenio potrebe za priborom, pa sam poneo više kompleta (štapova sa mašinicama) različitih karakteristika, te razne primame i mamce. Naime, Tamiš je tokom mog boravka najpre opadao i mutio se, da bi zatim nadolazio i bistrio se, a sunčano i mirno vreme smenjivalo se sa povremenim vetrom i kišom (istina ne jakom), što je sve tražilo prilagođavanje i odgovarajuće reagovanje da bi pecanje bilo efikasno i maksimalno ugodno.
NARAVNO, PRE NEGO ŠTO SAM UOPŠTE zabacio, odredio sam daljine na kojima ću pecati. Pošto najčešće lovim na dva štapa, na različitm distancama, brzo sam se opredelio za dve uobičajene daljine za Tamiš – od 25 i 30 m. A kako su posle svega nekoliko zabačaja lepe ribe počele da se javljaju na onoj većoj, uskoro sam od manje odustao. Drugo pitanje koje je trebalo da rešim bio je izbor mamaca kojima ću početi. Naime, ponekad na nekim delovima Tamiša gotovo da ne može da se peca mesnim mamcima, pošto ih gotovo istog momenta kad padnu u vodu uzima sitna riba, ali nekada umeju i da budu vrlo efikasni. Ipak, posle malo početnog eksperimentisanja brzo sam se opredelio za forsiranje malih plivajućih (pop-ap) mamaca – Steg Uptersa sa aromama ananasa, banane odnosno vanile, na udici Owner 50188 veličine 16, sa »trnom«.
Kako je tok Tamiša na udaljenosti od 30 m od obale sa koje sam pecao prvog dana bio dosta jak i zahtevao teške hranilice, odustao sam na početku od svojih uobičajenih »tamiških kompleta« – Trabucco Sygnum Feedera dužine 3,6 m i deklarisane težine bacanja od 90 g (ali sam njima pecao drugog dana, kada su dovoljne bile hranilice sa otežanjem od 50 g) i odlučio se za »rezervnu opciju«, tj. za štapove koje sam poneo za eventualno ciljano fiderisanje šarana – Formaxove modele Accela i Tourmaster od 3,9 m, t.b. 150 g odnosno 115 g, koji su mi odlično poslužili za višesatno zabacivanje punih AS hranilica »kramponki« sa 70 g olova.
MEĐUTIM, OVOG PUTA MI JE PAŽNJU BRZO privukla i visoka suprotna obala, blago uzvodno od mesta na koje sam zabacivao sisteme sa udicama namamčenim »aptersima«, gde su se u vodu spuštale suve grane. Na mojim uobičajenim »brzinskim« pecanjima verovatno tamo ne bih ništa ni pokušavao (jer sam praktično odmah na prethodno zabačena dva štapa počeo da dobijam lepe babuške, krupatice i deverike), ali budući da sam imao vremena na pretek, pristup je mogao da bude sasvim drugačiji nego inače... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 592-)