Jedna od mana Zakona o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda, donetog 2009. godine, jeste to što njime uspostavljeni sistem, neznatno promenjen Zakonom iz 2014, nije nikada na odgovarajući način jasno predstavljen i učinjen lako dostupnim onima na koje se odnosi i koji treba da ga poštuju. Sve je ostalo na reda radi propisanoj obavezi korisnika da organizuju navodno redovne edukacije ribolovaca na svojim područjima, ali to ukupno uzev realno ni milimetar dalje od puke formalnosti nije odmaklo, a veliku cenu opšteg neznanja na kraju plaća celo društvo, uključujući i ribolovce
Rasprave pokrenute među srpskim ribolovcima još minule jeseni, nakon objavljivanja novih cena dozvola za pecanje, znatno viših od dotadašnjih, još uvek ne jenjavaju, barem na najpopularnijim društvenim mrežama. Te diskusije najčešće su krajnje stihijske i rasplinute, budući da većini učesnika ne služe za istinsku razmenu mišljenja, tj. za upoznavanje sa konkretnom situacijom i različitim stavovima, niti za ozbiljno sučeljavanje argumenata. Većinom su one pre svega poligon za »istresanje« nagomilanog nezadovoljstva lošim stanjem ribolovnih voda i ribljeg fonda, kao i praktično sveopštom inertnošću – i države (od resornog ministarstva nadalje) i korisnika ribarskih i zaštićenih područja, a ruku na srce i samih ribolovaca. Međutim, onaj koga zanima realno stanje na našim vodama, odnos pecaroša prema njima, kao i njihovo viđenje i poznavanje propisa, tj. prava i obaveza ribolovaca ali i države i korisnika, a pre svega, naravno, ribočuvara, može saznati mnogo toga ukoliko samo ima dovoljno vremena i živaca da čita desetine postova i hiljade komentara na njih.
DOSTA TOGA SADRŽANOG U TEŠKO preglednoj masi nabacanih iskaza krajnje je očekivano. Pre svega to važi za gotovo jedinstveno mišljenje (o kom sam pisao pre nekoliko brojeva) da je većina ribolovnih voda nedovoljno dobro čuvana i da novac ubran od prodaje ribolovnih dozvola malo koji korisnik namenski i domaćinski ulaže u zaštitu i održivo korišćenje ribljeg fonda. Ali moram da priznam da tek u poslednje vreme, iako sam ribolovac već oko pola veka, a s kolegama pecarošima sam prirodom svog posla u praktično svakodnevnom kontaktu već tridesetak godina, uviđam nešto čega veoma dugo uopšte nisam bio svestan – da veliki broj ovdašnjih ribolovaca ne zna maltene ništa o funkcionisanju sistema čiji su deo: kako se ribolovne vode dodeljuju na upravljanje i koje se firme u Srbiji uopšte time bave, ko ima pravo da izdaje i prodaje dozvole za pecanje, ko odlučuje o cenama dozvola (mnogi ne znaju da o tome odlučuje resorni ministar već misle da svaki upravljač to radi po svom nahođenju) i koliko one za različite kategorije uopšte koštaju (!?), gde važe, koja su ovlašćenja ribočuvara, a o minimalnim merama, lovostajima, kvoti dnevnog ulova i sličnim »sitnicama« da i ne govorimo. Što je još gore, ne samo da je neznanje masovno i veliko, već je evidentno da je raširena i odbojnost prema boljoj informisanosti, delom zato što je neinformisanost mnogima pokriće za kršenje propisa, ali delom svakako i zbog veoma rasprostranjenog osećanja da na pozitivne promene sistema ribolovci gotovo nikako ne mogu uticati, ni pojedinačno ni okupljajući se u udruženja, klubove itd.
DA SVE TO I JOŠ KOJEŠTA U POGLEDU neobaveštenosti i slabe zainteresovanosti ribolovaca spoznam, bila je dovoljna i samo jedna objava u kojoj je kolega stavio sliku svoje tzv. republičke invalidske dozvole (»jedinstvene«), koja za 2024. godinu košta 800 dinara. U stotinama komentara na taj post više ljudi psovalo je one koji su njima prodali dozvolu za 4.500 ili 9000 dinara, uvereni da je razlika u ceni posledica prevare odnosno gramzivosti; drugi su komentarisali kako je to korektna cena za dozvolu koja važi samo na ribarskom području Velika Morava I; više ribolovaca iz raznih mesta zgražalo se nad činjenicom da uopšte postoji dozvola koja košta isto ili čak manje nego što u njihovom udruženju košta članarina (za koju jedva da neko zna da već godinama nije obavezan preduslov da bi se izvadila ribolovačka dozvola) itd.
SLIČNIH SLUČAJEVA IMA U OGROMNOM broju, na sve strane, a ono što se iz njih može potpuno nedvosmisleno zaključiti je da je jedna od mana Zakona o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda, donetog 2009. godine i kozmetički promenjenog pola decenije kasnije, to što njime uspostavljeni sistem nije nikada na odgovarajući način jasno predstavljen i učinjen lako dostupnim onima na koje se odnosi i koji treba da ga poštuju. Sve je ostalo na reda radi propisanoj obavezi korisnika da organizuju navodno redovne edukacije ribolovaca na svojim područjima, koje bi valjda trebalo da uključuju i upoznavanje s propisima, pravima i obavezama svih u sistemu zaštite i održivog korišćenja ribljeg fonda. Ali to ukupno uzev realno ni milimetar dalje od puke formalnosti nije odmaklo, a veliku cenu opšteg neznanja na kraju plaća celo društvo, uključujući i ribolovce.
NARAVNO, UZ VELIKU RAZUĐENOST interneta, nastojanja da se netačne informacije (koje se šire poput poplavnih talasa u ravničarskim područjima), nejasnoće i nepoznanice od slučaja do slučaja demantuju odnosno svima neupućenima razjašnjavaju potpuno su jednako besmislena kao što bi bili pokušaji pojedinca da rukom zahvatajući i prenoseći vodu isprazni ogromno jezero koje neka velika reka neprekidno dopunjava. Nadam se da se za to ipak može pronaći neko rešenje (jer je očigledno preko potrebno). A apsolutno neophodnim smatram i to da se aspekt opšte neupućenosti i nedovoljne edukovanosti ribolovaca ima u vidu kada jednom na dnevni red resornog minitarstva i ostalih državnih organa dođu ocena stanja ribljeg fonda u Srbiji nakon decenije i po upravljanja po sadašnjem principu (tj. zakonu) i njegove evidentno neophodne promene.
DOK SE TO NE DESI, U ŽELJI da list koji upravo čitate koliko-toliko pomogne boljoj informisanosti, a i da spreči širenje neistina o navodno nepostojećim ovlašćenjima ribočuvara (koje između ostalog vrlo tendenciozno proturaju ribokradice, s namerom da otežaju rad kontrolora i izazovu fizičke sukobe između njih i ribolovaca), objavljujemo u nastavku ovog teksta ceo član 14 Zakona o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda koji se baš na to osetljivo i veoma važno pitanje odnosi:
»U vršenju svojih poslova ribočuvar, kao službeno lice, ovlašćen je da:
1) zatraži od lica zatečenog na ribolovnoj vodi ili u njenoj neposrednoj blizini ili u ribolovu, da pokaže isprave kojima se utvrđuje njegov identitet i dozvolu za privredni ribolov, odnosno dozvolu za rekreativni ribolov;
2) izvrši pregled objekata, plovnih objekata, vozila, ribolovnog alata, opreme i ulova i da utvrdi da li se ribolov obavlja u skladu sa ovim zakonom;
3) pristupi svakoj ribolovnoj vodi na ribarskom području u cilju kontrole;
4) fotografiše i snima nedozvoljene radnje i lica koja učestvuju u njima zatečena na ribolovnoj vodi ili u njenoj neposrednoj blizini;
5) privremeno oduzme dozvolu za privredni ili rekreativni ribolov, sredstva, alat i opremu, kao i druge predmete pronađene na ribolovnoj vodi ili u njenoj neposrednoj blizini, ako postoji osnovana sumnja da su upotrebljeni ili namenjeni za izvršavanje radnji koje su zabranjene ovim zakonom;
6) oduzme ulov ukoliko postoji osnovana sumnja da je riba ulovljena u suprotnosti sa odredbama ovog zakona;
7) zatraži pomoć nadležnog organa unutrašnjih poslova i inspektora nadležnog za poslove zaštite i održivog korišćenja ribljeg fonda (u daljem tekstu: inspektor) ako je onemogućen u vršenju poslova ribočuvarske službe;
8) obavlja i druge poslove u skladu sa programom upravljanja ribarskim područjem.
O izvršenom privremenom oduzimanju dokumenata, sredstava, alata, opreme i ulova, ribočuvar izdaje potvrdu licu od koga je izvršio privremeno oduzimanje.
Lice zatečeno na ribolovnoj vodi ili u njenoj neposrednoj blizini dužno je da na zahtev ribočuvara pokaže isprave kojima se utvrđuje njegov identitet i dozvolu za privredni ribolov, odnosno dozvolu za rekreativni ribolov i omogući pregled objekata, plovnih objekata, vozila, ribolovnog alata, opreme, sredstava i ulova.
Oduzeta sredstva, alate, opremu, ulov, kao i dokumenta iz stava 1. tačka 5) ovog člana ribočuvar je dužan da bez odlaganja preda korisniku.« (-Tekst objavljen u listu Ribolov br. 602-)