Za prihranjivanje bele ribe na Drini i Savi odavno se koristi otežani mrežasti džak, najčešće napunjen starim hlebom i(li) kuglama brašnaste primame, čiju poziciju nam pokazuje veliki »plovak«. Začudo, to dokazano efikasno pomagalo retko se upotrebljava na drugim velikim rekama, a ovaj tekst pokazuje da za to nema baš nikakvog razloga
Prvi put sam se s bolonjeze tehnikom, tj. pecanjem vožnjom plovka na štap s vođicama, susreo kao početnik u ribolovu, pre više od 35 godina. Pecali smo tada mi klinci iz Bačke Palanke tako što smo ulazili u Dunav do struka i »bolonjezima« od bambusa zabacivali par metara ispred sebe, pa lagano rukom otpuštali najlon sa namotača i pogledom pratili plovak koji je išao niz tok kako bismo brzo reagovali na svaki znak »pecanja« ribe (tj. na svaki trzaj). Nije u to doba bilo naročite potrebe za prihranjivanjem mesta jer ribe je bilo dovoljno i skoro uvek. Tu i tamo bismo bacili u vodu pokoju kuglu kuvane prekrupe i to je bilo sve. Najčešći ulov bile su babuška i deverika, a ponekad bi mamac uzela i mrena.
MNOGO JE VODE OD TADA Dunavom proteklo. Kao i većina drugih ribolovaca s podugačkim stažom, probao sam više tehnika, a posle prve štuke uhvaćene na varalicu okrenuo sam se skoro potpuno tom vidu pecanja. I tako je bilo sve do pre nekoliko godina, tačnije do 2019, kada sam, zahvaljujući svom najboljem prijatelju Draganu, ponovo počeo da pecam na plovak na Dunavu.
Dragan je odrastao uz Drinu i kao i ja od malih nogu je zaljubljen u reku i ribolov. Kada se doselio u Bačku Palanku, počeli smo da pecamo zajedno. Naravno išli smo na varaličarenje, ali bi on svaki put iskoristio priliku da »snimi teren« i vidi gde se može pecati na plovak. Njegovu želju da način ribolova koji je u detinjstvu upražnjavao na Drini proba i na Dunavu dodatno su poticale moje priče kako smo nekad na tom i tom mestu pecali babušku, mrenu itd. Često mi je kazivao kako je pecao skobalja, ploticu i mrenu na plovak, uz pomoć usidrene hranilice, takozvane drinske bove. To je pomagalo koje se veoma jednostavno pravi od svima lako dostupnih elemenata, a neverovatno je efikasno. Sastoji se od mrežice (npr. od džakova u kakve se pakuju luk, krompir i razno drugo povrće) u koju se stavlja primama, olovnog otežanja koje drži mrežicu na dnu, plovka koji pokazuje ribolovcu gde se hranilica nalazi i debelog najlona koji povezuje plovak, mrežicu (kroz koju je najlon provučen) i obalu, čamac ili splav, zavisno od toga odakle pecamo. »Drinsku bovu« (koju Obrenovčani zovu »kesa«) možemo i sami napraviti, ali sam se ja odlučio za kupovnu, koja nije skupa, a funkcionalna je i trajna.
POSLE NEKOLIKO GODINA ISPROBAVANJA različitih primama, Dragan i ja smo suzili izbor i najčešće koristimo neku od Gica Mix hrana, koje nisu skupe a pokazale su se kao efikasne za naš pristup. Od proleća pa do kraja leta pecamo na hranu s aromom jagode, a u jesen prelazimo na anis. Tu kupovnu hranu mešamo sa starim hlebom, kuvanom prekrupom i ponekad dodamo najobičniji kukuruz šećerac. Nikakve aditive ne upotrebljavamo, ali u zavisnosti od brzine toka i dubine vode pripremamo čvršću ili rastresitiju smesu, od koje pravimo kugle koje zatim ubacujemo u mrežicu.
Ja koristim pet metara dug bolonjez, težine bacanja od 5 do 30 g. To je optimalna snaga za lov bele ribe na terenima na kojima ja pecam na Dunavu, a isto važi i za dužinu, budući da se bolonjezom od 5 m može lepo baratati iz čamca, a istovremeno je upotrebljiv za ribolov sa obale, u kom su nam često potrebni malo duži zabačaji.
Prilikom odabira bolonjeze štapa posebnu pažnju valja obratiti na njegovu težinu, jer budući da ga držimo u ruci po nekoliko sati treba da bude što lakši, ali naravno ne i previše nežan, tj. poželjno bi bilo da može da izdrži i malo jači zamah pri zabacivanju a i iskušenja borbe s ribama teškim i 2-3 kg... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 617)