Od minusa do kratkih rukava

Ako ri­bo­lov­ci ne­što ne vo­le, to je da se ku­ći s vo­de vra­te uz kon­sta­ta­ci­ju da je ri­ba bi­la sit­na i da je po­vrh to­ga ret­ko ra­di­la. Baš ta­kav is­hod na­go­ve­šta­va­li su iz­ve­šta­ji ko­ji su sti­za­li sa Ta­mi­ša kod Pan­če­va, no to ni­je po­ko­le­ba­lo na­šeg stal­nog sa­rad­ni­ka da ode baš na taj te­ren. I po­ka­za­lo se da ni­je po­gre­šio, jer je uz do­bar iz­bor pri­ma­me, ma­ma­ca i tak­ti­ke uži­vao u vr­lo di­na­mič­nom i uspe­šnom ri­bo­lo­vu

Jed­no od če­stih obra­zlo­že­nja ko­le­ga ko­je ne pe­ca­ju fi­der teh­ni­kom (bi­lo da ak­tiv­no prak­ti­ku­ju ne­ki dru­gi pri­stup ili da ge­ne­ral­no ret­ko iz­la­ze na vo­du) je­ste da ne že­le da »gu­be vre­me lo­ve­ći si­ću«. Na­rav­no, ni­je spor­no da se o uku­si­ma ne ras­pra­vlja, a na­ža­lost ni to da je u Sr­bi­ji sve te­že do­ći do me­sta na onim de­lo­vi­ma osi­ro­ma­še­nih otvo­re­nih vo­da na ko­ji­ma se još mo­že le­po pe­ca­ti i ne­što krup­ni­ja »kva­li­tet­na« ri­ba. A iz­bor od­re­di­šta do­dat­no mo­gu da za­kom­pli­ku­ju ne­po­volj­ne hi­dro­lo­ške i vre­men­ske pri­li­ke, kao što je to bi­lo slu­čaj pred pe­ca­nje o kom vam upra­vo pi­šem. Na­i­me, ra­ni ju­tar­nji mra­ze­vi i ne­ko­li­ko uza­stop­nih da­na ras­hla­di­li su sta­ja­ći­ce či­ja je vo­da tek po­če­la da se za­gre­va i pro­sto »pre­se­kle« ne­tom ak­ti­vi­ra­nu ri­bu, dok su ve­li­ke re­ke (po­put me­ni po­seb­no dra­ge Sa­ve), u ko­ji­ma je ri­ba ma­nje ose­tlji­va na ni­sku tem­pe­ra­tu­ru, tih da­na uglav­nom bi­le ma­nje ili vi­še za­mu­će­ne i u ma­ti­ci pu­ne bilj­nog ot­pa­da i ra­znog kr­ša.

U TA­KVOJ SI­TU­A­CI­JI, SVA­KA po­u­zda­na in­for­ma­ci­ja o do­broj ak­tiv­no­sti ri­be na ne­kom lo­ka­li­te­tu za nas pa­si­o­ni­ra­ne ri­bo­lov­ce zla­ta je vred­na, pa sam se u že­lji da ko­nač­no ove go­di­ne iza­đem i na Ta­miš, bez ob­zi­ra na to što se još uvek ni­je »pro­bu­dio« (ne ra­ču­na­ju­ći par tra­di­ci­o­nal­no ma­sov­no po­se­će­nih zi­mov­ni­ka), obra­tio svom pri­ja­te­lju Ne­boj­ši Mi­lo­sa­vlje­vi­ću Pan­či, u či­je pro­ce­ne ra­da ri­be i iz­gle­da za uspe­šno fi­de­ri­sa­nje imam pu­no po­ve­re­nje. On ima bu­kval­no sva­ko­dnev­ni uvid u si­tu­a­ci­ju na ke­ju u Pan­če­vu i od­lič­no zna šta se ta­mo de­ša­va. Ovog pu­ta, in­for­ma­ci­je su bi­le da vo­da le­po iz­gle­da i na­do­la­zi, ali da se mo­že do­bi­ti tek po­ne­ka be­la ri­ba, i to ve­li­či­ne ša­ke. Za mno­ge bi to bi­lo sa­svim obes­hra­bru­ju­će, ali ka­da me je ne­ko­li­ko pri­ja­te­lja ri­bo­lo­va­ca za­mo­li­lo (bu­du­ći da su zna­li da sam na od­mo­ru i da sam slo­bo­dan) da ipak tu iza­đem i za njih »iz­vi­dim« si­tu­a­ci­ju na sta­zi na ko­joj će se usko­ro odr­ža­ti re­gi­o­nal­no fi­der tak­mi­če­nje, re­šio sam da odem do Pan­če­va, da vi­dim ko­li­ko ću i ka­ko pe­ca­ti tu »si­ću«, tj. da li ću za ne­ko­li­ko sa­ti ak­tiv­nog ri­bo­lo­va uhva­ti­ti tek par ri­bi­ca ve­li­či­ne dla­na ili mo­žda ipak pri­stoj­no na­pu­ni­ti kor­pu me­re­do­va.

SVA­KI IOLE IS­KU­SAN RI­BO­LO­VAC zna da je ko­ri­sno na vo­du do­ći u ra­nim ju­tar­njim sa­ti­ma. Na­i­me, ta­da se ri­ba naj­če­šće ja­vlja iz­ba­ci­va­njem na po­vr­ši­nu, što na­rav­no go­vo­ri da je na po­zi­ci­ji na ko­ju smo do­šli ima, a i po­ka­zu­je nam na ko­joj je da­lji­ni od oba­le naj­pre tre­ba po­tra­ži­ti (jer to iz­ba­ci­va­nje sa­mo zna­či da je ona tu u da­tom tre­nut­ku, ali se to­kom da­na i te ka­ko mo­že pri­bli­ža­va­ti ili uda­lja­va­ti, a osim to­ga, ka­da pe­ca­mo du­bin­skom teh­ni­kom, što fi­der je­ste, mo­ra­mo je na­ve­sti da se spu­sti do dna).

Ovog pet­ka bio sam me­đu pr­vi­ma na ke­ju i uži­vao u »pr­šta­nju« ri­be na sve stra­ne. Ni­je bi­lo te­ško uoči­ti da su u pi­ta­nju za­i­sta sa­mo sit­ni­ji pri­mer­ci, kao što je Pan­ča i re­kao, ali to me ni­je obes­hra­bri­lo. Pi­ta­nje je bi­lo da li ću ipak us­pe­ti da »iš­čač­kam« i ne­ku ve­ću je­din­ku, i mo­žda još vi­še – da li ću i ko­li­ko »dla­na­ra« us­pe­ti da pre­va­rim, jer tih da­na ni te ma­le ri­be, prem­da ih je bi­lo mno­go u vo­di, ni­je bi­lo jed­no­stav­no ulo­vi­ti u ve­ćem bro­ju.

IMA­JU­ĆI U VI­DU SVE ŠTO SAM čuo i vi­deo, re­šio sam da ko­ri­stim svo­ju stan­dard­nu pri­ma­mu za pan­če­vač­ki kej – me­ša­vi­nu Van den Eynde Tur­bo i Gol­den Fish Xtre­me Per­fect Mix, uz do­da­tak ma­nje ko­li­či­ne te­ške ze­mlje, te mr­tvih i ži­vih me­snih cr­va. Me­đu­tim, po­tru­dio sam se da mi na ras­po­la­ga­nju bu­de ne­što ši­ri spek­tar pri­rod­nih ma­ma­ca... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 633-)