Mnogi varaličari koji ne love bucova potcenjuju jedinog isključivog grabljivca među šaranskim ribama. Oni koji uživaju u nadmetanju sa njim znaju koliko ume da bude oprezan, ćudljiv i nepredvidljiv, a svoj pristup najvećim delom baziraju na poznavanju navika njegove glavne hrane – kedera
Lovci na potočnu pastrmku imaju običaj da kažu da je ona jedina riba kojoj se prilazi na kolenima. Da nije jedina, znaju oni koji pecaju bucova. Izbegao bih poređenje ove dve vrste riba, jer je svaka od njih veličanstvena na svoj način. Činjenica je da je bucov potcenjen u odnosu na druge vrste iz više razloga. Kao konzumna riba nikada nije imao veći privredni značaj, jer se klasičnim ribarskim alatima nije mogao uloviti u znatnijim količinama, a i zbog mnoštva sitnih kostiju nije bio cenjen među gurmanima. Proglašen je neukusnim (što oni koji znaju da ga spreme na pravi način osporavaju), pa kao takav i nije bio predmet ciljnog ribolova. Oduvek je bio smatran drugorazrednom i sporednom ribom. U starijoj ribolovačkoj literaturi se pominje kao teško uhvatljiva riba, puna kostiju i lošeg ukusa, koju, ako se slučajno ulovi, treba pokloniti tašti.
Srećom, sa napretkom ribolovačke veštine i sportsko-ribolovne etike, kriterijumi se menjaju i ribolovci na drugi način počinju da vrednuju bucova. U prvom redu on je lepa riba, skladne građe, i pravo je zadovoljstvo nadmudrivati se sa njim. Osim toga, svaki iskreni zaljubljenik u prirodu, reku i ribolov uživa posmatrajući bucova koji razgoni sitnu ribu po površini. Ta specifičnost u ponašanju i lovu razlikuje ga od ostalih vrsta, što je uticalo na formiranje posebne grupacije ribolovaca – onih kojima je bucov prioritetna lovina. Zahvaljujući bucovdžijama, riba čija je populacija na našim vodama decenijama u konstantnom opadanju, odnedavno je zaštićena lovostajem, minimalnom merom i ograničenjem količine dnevnog ulova. Danas se bucov lovi samo sportsko-ribolovnim priborom, tj. štapom, i to ciljano skoro isključivo na veštačke mamce (varalice i potezanke, tj. strimere), a mnogi specijalisti vraćaju u vodu sve uhvaćene jedinke, nezavisno od mere i kvote dozvoljenog dnevnog ulova, jer im je jedino važno usavršavanje umeća i uživanje u nadmudrivanju i zamaranju ove izrazito sportske ribe, a ne njeno meso na tanjiru i u zamrzivaču. Pecanje bucova na prirodne mamce nije zabranjeno, ali ga malo ko upražnjava, najviše zbog toga što je ribolovac takvim pristupom uskraćen za specifičan doživljaj agresivnog napada na varalicu, po kom je jedini isključivi predator iz porodice ciprinida jedinstven.
AKTIVNOST BUCOVA USLOVLJENA je ponašanjem beovice, tj. kauglera (lat. Alburnus alburnus), koji mu je osnovna hrana. Onaj ko dobro poznaje navike, tj. način života te sitne ribe upoznao je i ponašanje bucova. Beovica se u toplijem delu godine hrani na površini i aktivna je danju i noću. U stalnoj je prehrambenoj migraciji u okviru staništa, koju prekida samo ako je zima izuzetno hladna i u periodu mresta. Naraste do dužine od dvadesetak centimetara, a pošto se krupniji primerci uglavnom kreću pri dnu, najčešći ulov su beovice duge 7–10 cm. Izrazito je jatna riba i uzvodno migrira u gusto zbijenim skupinama. Što je rečna struja snažnija, jata su zbijenija i kreću se bliže obali, gde je brzina toka manja (skica 1 A). Po savladavanju brzaka i ulasku u mirniji tok, jata se šire, tj. povećava se razmak između jedinki koje ga čine... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 404-)