Kanal Galovica, koji se u Savu uliva na periferiji Beograda, iako odavno nije bogat ribom kao nekada, i dalje ume da obraduje upornog plovkaroša spremnog da posveti bar nekoliko dana pripremi mesta i dovoljno veštog da odabere dobitnu taktiku, mamac i pribor.
Leto se odužilo, a zbog nezapamćeno dugog niza dana sa izrazito visokim temperaturama nivoi reka na širem području Beograda približili su se istorijskom minimumu, tako da nisam ni pomišljao da na njima pokušavam da sa obale pecam belu ribu. Odlučio sam zato da odem na neki od kanala čiji se nivo reguliše pumpama, pa sam se posle nešto duže pauze ponovo obreo na meni omiljenoj Galovici, u zaleđu Novog Beograda. Pravo je čudo kako u ovom kanalu, koji je decenijama uživao kultni status među beogradskim ribolovcima (o čemu svedoči i činjenica da je jedno od najstarijih aktivnih udruženja po njemu dobilo ime), još ima ribe, budući da se u njega slivaju otpadne vode obližnjih domaćinstva i industrijskih postrojenja, te pesticidi i druge hemikalije sa okolnih njiva. Zbog svega toga pomori ribe nisu nikakva retkost, što je velika šteta jer svaki pomalo unazadi ovu prelepu vodu, na čijim se obalama još uvek gnezdi veliki broj raznih ptica (tokom jednog izlaska video sam čak 12 vrsta), pa bi mogla da bude lepa prirodna oaza i atraktivan teren, lako dostupan svim prestoničkim ljubiteljima ribolova.
Bilo kako bilo, čim sam dobio pouzdane informacije da se riba javlja, počeo sam, po već proverenom receptu, mesto na kome sam ranijih godina redovno pecao svakodnevno da prihranjujem mešavinom kuvanog starog kukuruza, konoplje i pšenice, kojima sam dodavao i odmrznuti šećerac i mladi kukuruz. Prva tri dana nisam uopšte lovio, već sam samo pripremao poziciju, tj. bacao primamu u ranim jutarnjim satima, nadajući se da će riba, kao i prethodnih godina, relativno bzo steći naviku da tu svakodnevno dolazi i neko vreme se zadržava... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 384-)