Često ni odlazak na izuzetno dobar teren i u vreme koje je po teoriji idealno ne mora da znači da ćemo se naloviti ribe, jer nam planove pokvari nešto što nismo očekivalil. Ovog puta, međutim, nije bilo neprijatnih iznenađenja, a krupne zubatice radile su tako da je naš sradnik posle nekoliko sati intenzivnog ribolova počeo da priželjkuje neki zabačaj bez udarca!
U 11 i 30 ujutru, zvoni mi telefon. Moj prijatelj Bil Dejvison odmah prelazi na stvar: »Predraže, hoćeš na Montok? Dođi do mene do dva i stižemo tamo pre pet – imaćemo dobro kretanje vode«. Zanemeo sam. Naravno da želim da idem, ali tek sam sinoć doleteo u Njujork iz Čikaga i ništa od opreme nisam spremio; pri tom sam nešto doneo iz Beograda, ali je dobar deo onog što mi je potrebno na tavančetu stana moje ćerke u Njujorku. A uz to, što je najnezgodnije, i dalje trpim posledice skorašnje dve operacije i nosim medicinsko pomagalo koje mi malo sputava kretanje. Odgovaram: »Bile, ne verujem da mogu, ali pozvaću te za 10 minuta«.
Razmišljao sam tri minuta i ma koliko svestan da postupam iracionalno, dohvatio sam merdevine i iz dubine tavančeta nekako izvukao torbu u koju sam svojedobno spakovao surf torbu sa varalicama, opasač i sandale sa »trnovima« koji sprečavaju klizanje po kamenju. Iz »beogradskog« kofera vadim kombinezon, mašinicu Shimano Saragosa 6000 SW, nešto varalica srpskih majstora, odeću za ribolov i preobuku, te vodootporni ranac sa foto-opremom.
Za 10 minuta već sam dole na 125. ulici, koja se zove i Bulevar dr Martina Lutera Kinga, što će reći da idem srcem Harlema. Teglim torbetinu preko ramena i ranac na leđima i dalje razmišljajući o tome kako je ovo što radim suludo jer mi može otežati oporavak. Ali strast nadjačava razum i nastavljam dalje, prolazeći pored izloga većih trgovačkih lanaca, kao što su CVS, Maršals, Futloker, Old nejvi, ali i nekih manjih (a opet vrlo interesantnih) radnji, poput one za pravljenje pletenica, ispred koje skoro uvek sede i puše dve meni već poznate crnkinje u dugim afričkim haljinama i, naravno, sa upredenom kosom. Metro do stanice Pen hvatam na Bulevaru Malklom Iks. Na železničkoj stanici Pen sam bio mnogo puta, ali mi i dalje nije lako da se snađem. Dok pratim znake koji vode ka železnici Long Ajlend, tegleći torbu kroz lavirint hodnika, prekorevam sebe što umesto nje nisam poneo neko koferče sa točkićima. Do Bila vozom stižem tačno u dva, kako je i tražio, a on me čeka sa još jednim drugarom, Krisom. Obojica su iz Strajper surf kluba, čiji sam član i ja bio u vreme dok sam živeo u Njujorku.
Dok se vozimo, razgovaramo o izgledima za ribolov na Montoku, vrhu poluostrva Long Ajlend. Između poluostrva i kopna nalazi se zaliv, koji se usled plime i oseke naizmenično puni i prazni, zbog čega su na Montoku kretanja voda veoma brza, što donosi mnogo sitnih riba, koje grabljivice tu čekaju. Zbog ovoga su uslovi za ribolov u junu, septembru, oktobru i novembru neverovatni, što je Montoku i donelo nezvaničnu titulu prestonice surfkasting ribolova.
MI ĆEMO IMATI OPADAJUĆU vodu, što je idealno za severnu stranu Montoka. Bil je čuo i da zubatice dobro rade. One se zimi nalaze u toplim vodama oko Floride, a onda, kako se voda zagreva, kreću na sever. Na internetu se mogu naći mape sa aktuelnom temperaturom vode, a kada ona u nekom kraju dostigne 15º C, ribolovci znaju da su zubatice, među njima i one najkrupnije, tu. Kod grada Njujorka ovo se obično desi oko prvog maja i tada se nekoliko dana mogu pecati te najveće zubatice, koje ribolovci zovu »čopers«. Na Montoku, koji je malo severnije, to se po pravilu zbiva nešto kasnije, tako da je prvog juna, kada smo mi išli, bilo realno da ih nađemo... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br 432-)