Iako u njemu ima svih krupnijih grabljivica ciprinidnog regiona, Savsko jezero je poslednjih godina mnogim varaličarima zanimljivo pre svega zbog brojne populacije bandara solidne lovne veličine za naše uslove. Ta riba počela je da se javlja ubrzo nakon otapanja leda, a oni koji su bili u pravo vreme na vodi i malo eksperimentisali sa varalicama imali su pojedinim danima odlične ulove
Nakon veoma dugog perioda sa temperaturama vazduha u debelom »minusu«, tokom kojeg je Savsko jezero (Ada Ciganlija) bilo u potpunosti zaleđeno, usled čega se na njemu nije uopšte moglo pecati, nastupilo je lepše vreme, pa je polovinom februara led na »beogradskom moru« počeo da se topi i krajem meseca je potpuno okopnio. Pošto je za fider još bilo suviše rano, poslednji vikend u mesecu sam iskoristio za otvaranje sezone varaličarenja bandara.
S obzirom na to da je u subotu, 25. februara, bilo prilično mirno, sunčano i toplo, odlučio sam da izađem na Adu po podne, nadajući se da će porast temperature podstaći aktivnost bandara, tj. da će oni najbolje raditi u toplijem delu dana. Na vodu sam stigao oko 14 č i odlučio da pecam na početku jezera, sa pontona, gde je dubina nešto veća, jer sam očekivao da će na tim tipičnim zimskim mestima biti najveća koncentracija ribe i da ću tu najbolje proći.
U ovom periodu se bandar uglavnom javlja podalje od obale (na tridesetak metara), pa sam tome prilagodio svoj izbor pribora, ponevši štap ABU Garcia Veritas, dužine 2,2 m i težine bacanja 5–15 g, koji je po mom mišljenju idealan za ovakve uslove (njime se mogu daleko zabaciti i nešto teže varalice, a dovoljno je osetljiv i savitljiv da omogućava dobro detektovanje udaraca i amortizaciju trzaja bandara raznih veličina prilikom zamaranja). Na njega sam stavio mašinicu Okuma Alumina 2000, sa izrazito tankim Berkley Nanofilom (posebnim postupkom napravljenim »koncem«) čiji je prečnik samo 0,08 mm.
Posle otprilike 45 minuta suptilnog džigovanja, osetio sam da je nešto, premda jedva primetno, uzelo mamac. Kontrirao sam energično i brzo privukao prvu ribu dana, bandara od oko 300 grama, koji je udario na 7,5 cm dugog »nou ekšn« silikonskog šedića Cormoran K-Don Spear Tail, u zelenkasto-providnom dekoru sa crnim šljokicama (»Green-Ayu«), fabrički namirisanog aromom anisa i natopljenog ribljim uljem.
Nakon toga nastalo je zatišje, koje je potrajalo dobrih sat vremena, pa menjam »gumicu« i stavljam najmanju Orka Sirenu, vođen nadom da bi njena sitna i vrlo učestala vibracija mogla da isprovocira nekog prugastog grabljivca na napad. Posle samo dva zabačaja ta moja teorija je potvrđena. Nakon još jednog skoro neosetnog udarca dobio sam prelepog bandara, teškog preko pola kilograma... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br 423-)