Provodnike strune imaju skoro svi štapovi namenjeni za ribolov sa mašinicom. Taj bitan deo opreme blanka uvek ima istu funkciju, ali može biti napravljen od raznih materijala, a razlikuje se i po veličini, težini, otpornosti na abraziju itd. Koje su najvažnije osobina vođica i na šta treba obratiti pažnju?
Ribolovački štap napravljen za pecanje sa mašinicom skoro je nemoguće zamisliti bez provodnika strune (vođica, karika). Postoji, naime, samo jedna vrsta štapova za morski ribolov konstruisana na drugačiji način, odnosno tako da struna ide kroz unutrašnjost blanka od mašinice do samog vrha, ali to rešenje nije iole šire prihvaćeno. Provodnici imaju zadatak da provedu (kao što im i ime kaže) strunu duž štapa. Iako ovo naizgled nije komplikovan zadatak, videćemo da nije baš ni tako jednostavan, budući da samo uz odgovarajuće vođice, od čijeg broja, rasporeda i tipa umnogome zavisi ponašanje štapa, mogu doći do izražaja dobre osobine blanka.
Za početak moramo poznavati osnovnu anatomiju jednog provodnika. Na jednoj od priloženih ilustracija vide se delovi od kojih je sastavljena skoro svaka vođica, uz neke retke izuzetke, koje ćemo predstaviti dalje u tekstu.
Stopa služi da direktno spoji kariku sa blankom, nožice da od njega na odgovarajućem rastojanju drže okvir (ram), a okvir da nosi unutrašnji prsten, preko koga klizi struna (a kog nema samo kod žičanih provodnika).
PRVI MODELI MONTIRANI na štapove bili su veoma jednostavni. Najčešće su bili izrađeni od tvrdo hromirane žice. Ovakvi provodnici su bili u upotrebi veoma dugo i mogli su se videti kao sastavni deo štapa sve do druge polovine 20. veka. Čak i danas se proizvode i mogu se kupiti, ali su uglavnom namenjeni entuzijastima i graditeljima štapova koji prave takozvane retro modele, koji po svom duhu i opremi podsećaju na neka davno prošla vremena. Među najpoznatije provodnike ovog tipa (popularno zvane »žičani«) spadaju oni robne marke Seymo, engleske kompanije Hopkins & Holloway, koja i danas postoji i uspešno radi.
Vremenom su počele da se pojavljuju nešto drugačije vođice, koje su naročito bile popularne u drugoj polovini 20. veka, a prepoznavale su se po najčešće belom unutrašnjem prstenu od keramike, pričvršćenom za ram provodnika pomoću »šok« prstena izrađenog od plastike, čija je uloga bila i da zaštiti krtu i lako lomljivu keramiku u slučaju pada štapa.
Kako je tehnologija napredovala, keramički prstenovi zamenjivani su onima od drugih (i drugačijih) materijala, među kojima se naročito izdvojio aluminijum oksid (Al2O3 ili skraćeno AlO). Ovakvi prstenovi su bili znatno tvrđi i otporniji od keramičkih, pa su zbog dobrih karakteristika i povoljne cene veoma brzo počeli da se više od njih i koriste. Na ovom mestu ćemo na trenutak zastati da bismo bliže objasnili upravo pomenutu tvrdoću... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 400-)