Nekada, kada su proklizavajuće kočnice ribolovačkih čekrka bile mnogo manje precizne, a kao osnovna struna u varaličarenju koristio se najlon, često su se mogli videti ribolovci kako tzv. dvosmernu kočnicu drže otvorenom i ribu zamaraju povremeno okrećući ručicu unazad. Ima li takvo ponašanje smisla i danas, kada su mašinice neuporedivo preciznije, a uglavnom se peca na upredenu strunu?
U varaličarenju čekrk pre svega služi da kontrolisano slaže i otpušta strunu sa kalema. Od trenutka izbačaja varalice pa sve dok je ne izvadimo iz vode – bilo da je samo povlačimo ili da nam se ukaže prilika da reagujemo kontrom na kontakt sa ribom, zamaramo je i potom prihvatamo – slaganje i oticanje strune mora biti pod našom kontrolom. U suprotnom, nema ni kontrole kretanja veštačkog mamca, ni kvalitetne kontre, ni upravljanja kretanjem ribe u borbi. Ako posmatramo ulogu mehanizma čekrka prilikom borbe s ribom, jasno je da su dva sklopa značajnija od ostalih – dvosmerna i proklizavajuća kočnica. Ova prva nam omogućava ili ne dozvoljava okretanje ručice unazad, a kod većine ribolovaca je sve vreme aktivirana kako zupčanici i rotor ne bi mogli da se okreću tako da struna silazi sa kalema. Okretanjem ručice unapred struna se namotava na špulnu, a oticanje se kontroliše isključivo pomoću proklizavajuće kočnice prethodno podešene na silu manju od kritične. Kritična sila je ono naprezanje koje dovodi do oštećenja tj. popuštanja najslabijeg segmenta u sistemu koji čine udica – čvor(ovi) – struna (ili strune, ukoliko imamo osnovnu i predvez) – štap – čekrk. Sve pomenuto je uglavnom svima jasno ali...
Na internetu, u pojedinim emisijama i na DVD-ima o lovu velikoustog basa možemo često videti kako američki profesionalci tu ribu neretko vade veoma brzo i grubo. Od trenutka kontriranja, pa dok se riba ne nađe u čamcu, sve se radi na silu i uz što manji utrošak vremena. Dvosmerna kočnica je pri tom u pložaju »of« (koji ne dozvoljava okretanje unazad), proklizavajuća je maksimalno zategnuta, a oprema vrhunskog kvaliteta odabrana tako da bez problema podnosi najveća naprezanja do kojih može doći kada se peca bas, i riba se bukvalno čupa iz vode. Pažljiviji će posmatrač, međutim, zapaziti da se tako radi kada se peca na mekane i »naparfimisane« mamce, koji nam omogućavaju da sačekamo da ih riba duboko proguta, pa da tek onda damo tzv. odloženu kontru, a pri tom koristimo ekstremno veliku udicu. Međutim, ako se peca na vobler ili na neku metalnu varalicu, tj. na veštačke mamce kod kojih nema odloženih kontri a opremljeni su srazmerno manjim udicama, ulov se i dovodi i prihvata znatno pažljivije, pa opet ribe spadaju mnogo češće nego što su mnogi od nas spremni da priznaju (i mnogo češće nego što prikazuju promotivni video-materijali, u kojima su gubici zakačenih riba dozvoljeni tek tu i tamo, dramatike radi). Pokušaću da vam ovog puta, iz ličnog ugla, objasnim u čemu tu vidim problem, tj. na šta to ne možemo uticati i šta to nemamo pod kontrolom.
OD TRENUTKA NAPADA GRABLJIVICE na varalicu pa do prihvatanja (pod uslovom da je zakačimo), najmanje možemo da utičemo na to kako je riba uzela mamac... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 400-)