Multiplikatore naši ribolovci i dalje koriste neuporedivo manje nego stacionarne čekrke, ali se ta vrsta mašinica, izuzetno popularnih u Skandinaviji, SAD, Japanu i mnogo gde drugde širom sveta, iz godine u godinu sve češće viđa i na našim vodama. Ipak, još uvek o »multijima« ima mnogo predrasuda i zabluda.
Pod »mašinicom« ogromna većina ovdašnjih ribolovaca podrazumeva samo (ubedljivo najzastupljeniji) stacionarni čekrk. Multiplikatori, naime, nikada nisu bili popularni među slatkovodnim ribolovcima ni u Srbiji ni u ostalim zemljama na području bivše Jugoslavije, pa ni u okolnim državama. Decenijama su skoro isključivo nalazili primenu u srednjem i težem morskom ribolovu na Jadranu, a tek poslednjih godina manji modeli za slatkovodni ribolov počinju masovnije da se upotrebljavaju, pretežno za lov štuke džerkovima i za vertikalno džigovanje smuđa. Ipak, o tim mašinicama, veoma rado korišćenim širom sveta (naročito u SAD, skandinavskim zemljama i Japanu), još uvek ima mnogo predrasuda i zabluda. Probaću da u ovom trodelnom mini-feljtonu razjasnim neke nejasnoće u vezi sa »multijima«, te da onima koji do sada nisu imali prilike da njima pecaju objasnim koje su im prednosti i mane, te kako se koriste.
OSIM ČINJENICE DA MULTIPLIKATOR na štapu stoji sa gornje strane, zbog čega i štap mora biti nešto drugačije napravljen od onog koji se koristi sa stacionarnim čekrkom, glavni razlog zbog kog mnogi izbegavaju ovu vrstu mašinica počiva na uverenju da je teško naučiti kako se njima rukuje i da ribolovac, koliko god u tome bio vešt, veliki deo svakog pecanja mora da provede otpetljavajući »gnezda« na struni nastala zbog toga što se »multijima« teško zabacuje. Međutim, svi oni koji pecaju i stacionarcima i multiplikatorima slažu se u tome da zabacivanje tim dvema vrstama čekrka jeste različito, ali da sa multiplikatorima nije ništa teže (uostalom, svi svetski rekordi u daljini zabačaja ostvaruju se baš njima). Istina je, doduše, da će ribolovac koji zna kako se zabacuje stacionarcem ali nije nikada rukovao multiplikatorom, ako pokuša da tom spravom na isti način baci varalicu ili uteg, skoro sigurno umrsiti strunu, a pri tom će još i baciti neuporedivo kraće. Ukoliko mu, pri tom, na kalemu još bude srazmerno tanka upredena struna, koju je veoma teško razmrsiti kada formira »gnezdo«, skoro je sigurno da će se kolega, ako nema jaku volju i izraženu upornost, posle samo nekoliko pokušaja vratiti svom stacionarcu i priključiti povelikom broju onih koji na osnovu petnaestominutnog iskustva u rukovanju multiplikatorima ili (još češće) samo na osnovu onoga što su čuli od nekoga tvrde da su to zapravo »multikomplikatori«, tj. naprave koje pecanje otežavaju umesto da ga čine lakšim i efikasnijim. Pre nego što krenemo dalje, postaviću samo jedno pitanje: ako mašinice tog tipa zaista tako lako i često mrse strunu i ukoliko je njima stvarno toliko teško pecati, zašto su toliko popularni širom sveta, budući da nisu ni jeftiniji ni lakše dostupni od stacionaraca? ... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 384-)