Jedna od najvećih razlika između neuspešnog i uspešnog varaličara ogleda se u načinu na koji predatorima nude veštački mamac. Prvi to radi ne znajući ni gde mu se varalica tačno nalazi niti kako se ponaša, dok je drugi u neprekidnom kontaktu sa njom i u stanju je da u jednom zabačaju pretraži nekoliko slojeva vode i promeni nekoliko prezentacija tražeći dobitnu kombinaciju
Jedan od ključnih preduslova uspeha u lovu smuđa (i drugih grabljivica) veštačkim mamcima jeste da varalica u blizinu ribe bude dovedena na način koji će predatoru stvoriti iluziju o lakom i bespomoćnom plenu i podstaći ga na napad. U kojoj meri će prezentacija biti efikasna zavisi od izgleda varalice u datom okruženju i od toga kako je privučena u zonu napada (tj. u vidno polje smuđa) i izvedena iz nje.
Reč »varaličarenje« ukazuje da je to način pecanja kojim varamo ribu, stvarajući joj utisak da je veštački mamac zapravo živ stvor koji spada u njenu prirodnu hranu, i to valja imati na umu tokom ribolova. Varalica treba da bude uočljiva i da vibracijom i kretanjem u očekivanom pravcu imitira prirodno ponašanje ribice izdvojene iz jata, koja je za grabljivicu jasno definisan plen. S obzirom na to da joj nedostaju miris i ukus, te da su joj izgled i kretanje samo slični prirodnim (često niti izgleda kao ribica niti se tako kreće), celu »predstavu« treba malo »zamagliti«, tj. ne dozvoliti smuđu da stekne potpunu sliku o objektu u njegovom vidnom polju. Ali kako postići da varalica bude dovoljno uočljiva i iritantna, a ipak ne toliko jasno vidljiva da postane sumnjiva?
AKO SMUĐU VARALICU PREZENTUJEMO tako da je on može proveriti svim čulima – vidom, bočnom linijom (preko vibracije ili zvuka), ukusom i mirisom, naš pokušaj podvale će u nekom segmentu biti razotkriven i napad neće uslediti. Zbog toga neko od čula treba isključiti iz igre, a iluzija je najuspešnija ako uspemo da to učinimo sa vidom. S obzirom na to da smuđ najaktivnije lovi u uslovima slabe vidljivosti – u zamućenoj vodi, u senci objekata u vodi i onih nad njom, noću ili kada je dan oblačan, u mračnim dubinama i u penušavoj i zatalasanoj vodi u kojoj se u mnoštvu šumova ništa u dovoljnoj meri ne vidi niti oseća – jasno je koji je način prevare najlogičnije odabrati. Čulu vida treba pružiti samo nedovoljno jasnu siluetu, a bočnoj liniji suptilniju vibraciju. To je dovoljno da varalica bude uočena u čulnom dometu, a nedovoljno da automatski bude odbačena.
Interesovanje za varalicu biće veće ako se ona primiče na dubini na kojoj smuđ lovi i iz očekivanog ugla. Njen prolaz kroz zonu napada ne sme biti ni brz, a ni previše spor... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 385-)