Kolubara je jedna od reka koje krajem jeseni i tokom zime ožive jer ih masovno zaposednu ljubitelji lova skobalja. Na najizglednijim terenima traži se tada mesto više, ali i na njima uspeh može izostati. Najbolje prolaze oni koji odaberu dobru prihranu i mamac ponude u zoni u kojoj je grupisan najveći deo ribe
Sve reke u Srbiji doživljavaju manje više istu sudbinu. Malo je onih na kojima nisu vidljivi ružni tragovi »civilizacije« – od menjanja i uništenja obala i okoline (šljunkare, privatna »pristaništa«, splavovi i sojenice – često nelegalno postavljeni ili podignuti) pa sve do konstantnih ili povremenih zagađenja. Takvim postupanjem se posebno velika šteta nanosi manjim vodotocima, a na udaru su ponajpre oni koji se nalaze u blizini »strateških« (industrijskih) objekata i većih naselja. Jedna od tekućica koje su posebno ugrožene je Kolubara. Ona od mesta svog nastanka kod Valjeva, pa sve do ušća u Savu kod Obrenovca, doživljava tužnu sudbinu. Tok joj je više puta izmeštan, nisu je zaobišla ni svakojaka zagađenja, kako od površinskih kopova uglja i njegovog ispiranja na području opštine Lazarevac, tako i od poljoprivredne proizvodnje, ali ova reka kao nekim čudom i dalje živi, pa ume da podari i bogate ulove u pojedinim delovima godine, a pre svega u hladnijem periodu.
VEĆ NA PRVE MRAZEVE skobalj reaguje intenzivno se hraneći, a to nastavlja da čini tokom kasne jeseni i preko zime, skupljajući energiju za mrest koji mu predstoji početkom proleća. Ove godine su okolnosti ribolovcima dodatno išle na ruku, jer se zahlađenje poklopilo sa prilično visokim vodostajem Save za to doba godine, što je kolubarskog skobalja podstaklo na još veću aktivnost. Vrlo brzo su se dobre vesti pročule, pa su buljuci ribolovaca počeli da opsedaju sve iole izglednije lokacije.
Zato je u ovom periodu, da bismo došli do dobre pozicije, potrebno ne samo da znamo gde idemo, već i da stignemo na Kolubaru pre svitanja. Ali ni sam dolazak na izgledan potes (bilo da ga poznajemo odranije ili da nam ga je otkrio neki kolega) ni zauzimanje mesta ne znače automatski da ćemo se napecati, jer nije lovina svuda gde zabacimo. Konfiguracija dna na Kolubari je vrlo promenljiva, a riba je masovno koncentrisana u uzanom »glavnom« kanalu, koji uglavnom krivuda oko sredine korita, ali tu i tamo skreće ka obali. U kanalu riba nalazi skrovište, ali se u njemu i hrani, tako da su ulovi van njega mahom pojedinačni i nasumični. Na onim retkim delovima gde je dno ravnije, tj. nema kanala, moramo probati da sondiranjem (kojim se traži i kanal) otkrijemo najdublju tačku i da tu ribi ponudimo primamu i mamac.
Na Kolubari se mogu primenjivati sve tehnike lova mirnih riba, ali je plovak u nemaloj prednosti u odnosu na fider. Plovkarenjem je lakše pronaći poziciju na kojoj se lovi, a kačenja i kidanja sistema su znatno ređa nego pri fiderisanju. Ali najveća prednost pecanja vožnjom plovka bolonjeze štapom je u tome što možemo pronaći ribu, koja ume da se grupiše čak i nekoliko desetina metara nizvodno od hranjene zone.
KADA JE O PRIBORU REČ, ova reka nije previše zahtevna. Svaki solidan bolonjez od 5 m biće sasvim dovoljan... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 417-)