Bucov i protfiš se na našim rekama mogu uspešno varaličariti od ranog proleća do kraja jeseni. Ali način na koji se te dve vrste na Tamišu love krajem sezone u velikoj se meri razlikuje od onog efikasnog na njenom vrhuncu. Kada temperatura vode počne osetno da pada, ciprinidi koji se hrane sitnom ribom menjaju i način lova i stanište.
Svake godine moji prijatelji i ja nestrpljivo čekamo kasnu jesen kako bismo pecali protfiša (jaza, lat. Leuciscus idus) na varalicu. Ovog puta smo već bili izgubili nadu da će biti nešto od toga, jer nikako da se svi neophodni uslovi steknu – ispunjen ne bi bio najmanje jedan. Potrebno je, naime, da voda bude idealno bistra, tok spor, a vreme oblačno, tj. bez sunca. Ipak, sredinom novembra se u jednom trenutku konačno sve uklopilo. Dunav je počeo da raste, pa je »podupro« Tamiš i voda je usporila, a providnost joj je bila tačno onakva kakvu sam priželjkivao. Pozvao sam zato svoje drugare Gagu i Radomira, da iskoristimo povoljne okolnosti i iz čamca lovimo protfiša, ali i bucova.
Polovinom jeseni se obe pomenute vrste iz porodice ciprinida (od kojih je protfiš svaštojed, a bucov isključivi grabljivac, tj. mesožder) mogu lepo pecati na varalicu, na nešto drugačiji način nego u toplijem delu godine, ali ništa manje uspešno. Ovim dalekim rođacima zajedničko je to da su u pomenutom periodu grupisani u jata, koja se na Tamišu nalaze na specifičnim mestima, tj. tamo gde ima potopljenih panjeva, isprepletanog granja, korenja drveća koje štrči u vodu i sl.
Bucova, koji je prestao da se javlja na površini, sada lovimo nasumice, spuštajući se čamcem niz vodu i zabacajući varalice u samu obalu i blizu krša, a protfiša tražimo pogledom, jer se odaje kupeći neku samo njemu uočljivu hranu sa površine (koliko god sam se trudio, nisam uspeo da shvatim šta jede)... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 338, od 06.12.2013.-)