Zaseda u granju

Bu­cov i prot­fiš se na na­šim re­ka­ma mo­gu uspe­šno va­ra­li­ča­ri­ti od ra­nog pro­le­ća do kra­ja je­se­ni. Ali na­čin na ko­ji se te dve vr­ste na Ta­mi­šu lo­ve kra­jem se­zo­ne u ve­li­koj se me­ri raz­li­ku­je od onog efi­ka­snog na nje­nom vr­hun­cu. Ka­da tem­pe­ra­tu­ra vo­de poč­ne oset­no da pa­da, ci­pri­ni­di ko­ji se hra­ne sit­nom ri­bom me­nja­ju i na­čin lo­va i sta­ni­šte.

Sva­ke go­di­ne mo­ji pri­ja­te­lji i ja ne­str­plji­vo če­ka­mo ka­snu je­sen ka­ko bi­smo pe­ca­li prot­fi­ša (ja­za, lat. Le­u­ci­scus idus) na va­ra­li­cu. Ovog pu­ta smo već bi­li iz­gu­bi­li na­du da će bi­ti ne­što od to­ga, jer ni­ka­ko da se svi neo­p­hod­ni uslo­vi stek­nu – is­pu­njen ne bi bio naj­ma­nje je­dan. Po­treb­no je, na­i­me, da vo­da bu­de ide­al­no bi­stra, tok spor, a vre­me oblač­no, tj. bez sun­ca. Ipak, sre­di­nom no­vem­bra se u jed­nom tre­nut­ku ko­nač­no sve uklo­pi­lo. Du­nav je po­čeo da ra­ste, pa je »pod­u­pro« Ta­miš i vo­da je us­po­ri­la, a pro­vid­nost joj je bi­la tač­no ona­kva ka­kvu sam pri­želj­ki­vao. Po­zvao sam za­to svo­je dru­ga­re Ga­gu i Ra­do­mi­ra, da is­ko­ri­sti­mo po­volj­ne okol­no­sti i iz čam­ca lo­vi­mo prot­fi­ša, ali i bu­co­va.

Po­lo­vi­nom je­se­ni se obe po­me­nu­te vr­ste iz po­ro­di­ce ci­pri­ni­da (od ko­jih je prot­fiš sva­što­jed, a bu­cov is­klju­či­vi gra­blji­vac, tj. me­so­žder) mo­gu le­po pe­ca­ti na va­ra­li­cu, na ne­što dru­ga­či­ji na­čin ne­go u to­pli­jem de­lu go­di­ne, ali ni­šta ma­nje uspe­šno. Ovim da­le­kim ro­đa­ci­ma za­jed­nič­ko je to da su u po­me­nu­tom pe­ri­o­du gru­pi­sa­ni u ja­ta, ko­ja se na Ta­mi­šu na­la­ze na spe­ci­fič­nim me­sti­ma, tj. ta­mo gde ima po­to­plje­nih pa­nje­va, is­pre­ple­ta­nog gra­nja, ko­re­nja dr­ve­ća ko­je štr­či u vo­du i sl.

Bu­co­va, ko­ji je pre­stao da se ja­vlja na po­vr­ši­ni, sa­da lo­vi­mo na­su­mi­ce, spu­šta­ju­ći se čam­cem niz vo­du i za­ba­ca­ju­ći va­ra­li­ce u sa­mu oba­lu i bli­zu kr­ša, a prot­fi­ša tra­ži­mo po­gle­dom, jer se oda­je ku­pe­ći ne­ku sa­mo nje­mu uoč­lji­vu hra­nu sa po­vr­ši­ne (ko­li­ko god sam se tru­dio, ni­sam us­peo da shva­tim šta je­de)... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 338, od 06.12.2013.-)