Trojica velikih ljubitelja morskog blinkerisanja zaputila su se pred kraj februara u Grčku, kako bi probali da po prvi put na veštačke mamce love slanovodne predatore u hladnijem delu godine. Kao što obično biva, desilo im se štošta neočekivano, a kućama su se vratili bogatiji za jedno dragoceno iskustvo
Šta osim posla može naterati grupu ljudi iz Srbije da kolima pređu hiljadu kilometara u jednom pravcu kako bi usred zime posetili grčko more? Pa, naravno, ribolov. Mala ekipa, koju činimo Igor, Darko i ja, već nekoliko godina inficirana morskim varaličarenjem, mesecima je mozgala kada i gde da van turističke sezone zapuca u Grčku. Prikupljajući informacije po internetu, ali i direktno od kolega iz Srbije, a još više od onih iz Grčke, shvatili smo da se i sredinom zime može lepo loviti, pa smo se polovinom februara (kad malo kome pada na pamet da ide na more) zaputili na jug Grčke, između turistički popularne Lefkade i Korintskog zaliva. Tu se u Jonsko more uliva više reka, od kojih mnoge preko leta presuše, dok su im sada korita puna vode, a i duž obale, koja je razuđena, smenjuju se plaže i teže pristupačne stenovite deonice. To znači da u krugu od nekoliko desetina kilometra ima više opcija za ribolov različitih vrsta, primenom nekoliko varaličarskih tehnika. Ponajviše smo se spremali za lov nekih vrsta plave ribe, poput palamide i luca, i to »šor džiging« tehnikom (džigovanjem sa obale, koje se razlikuje od slatkovodnog po varalicama koje se koriste i donekle po načinu na koji se vode), ali smo, naravno, bili spremni i za druge atraktivne morske grabljivice, koje se takođe mogu lepo loviti preko zime, poput brancina, zubatice, barakude... Međutim, ono što smo iz pređašnjih morskih iskustava naučili – da one vrste koje smo najviše očekivali obično ne rade, ali nas uvek obraduje neka od grabljivica koje smo u našim planovima gurnuli u zapećak – desilo se i ovoga puta.
PO DOLASKU, NAKON ŠTO SMO SE SMESTILI, odmah smo naše ribolovačke napore usmerili na obližnje stenovite terene sa solidnim dubinama (20-30 m u zoni zabačaja), u blizini kaveznih ribnjaka. Nadali smo se da će tu biti borbene plave ribe, ali nam uporno češljanje svih slojeva vode nije donelo ni udarac, pa smo rešili da veče dočekamo u obližnjem gradiću, tačnije u marini, u koju pristaje i trajekt, vođeni mišlju da bi u sumrak i prvi mrak tu mogla da nas iznenadi kakva plava riba.
U blizini smo primetili i ušće male reke. Meni i Igoru je delovalo previše plitko, pa smo nastavili do pomenute marine, ali je Darko pronašao dovoljno dobru poziciju i na njemu ostao. I dok nas dvojica u marini i na keju nismo imali nikakvu akciju, upravo se Darko upisao sa prvom ozbiljnijom ribom ove kratke ekspedicije – brancinom nešto težim od kilograma.
Sledećeg dana smo odlučili da obiđemo ušća dveju većih reka, od kojih je jedna približno veličine naših Morava. Ova ušća i nisu baš blizu mestu u kom smo bili smešteni (50 odnosno 80 km), ali su na mapama i slikama baš obećavala. I uživo je utisak bio isti, pogotovo na ulivu veće od tih reka; on se deli u više krakova, oko kojih se nalazi močvara sa plitkom brakičnom (blago slanom) vodom, pa smo tu čak spustili gumeni čamac sa motorom, koji smo poneli baš zbog takvog terena... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 449-)