Šarana u najhladnijem delu sezone dugo niko nije pokušavao da ciljano peca, a većina ribolovaca bila je ubeđena i da se on tada uopšte ne hrani. Ni sada takav ribolov nije masovan, pre svega zato što nije ni lak ni naročito produktivan, ali oni najzagriženiji na kraju po pravilu imaju čime da se pohvale
Pre više od 20 godina, na delu Dunava tj. dunavca gde sam uz mnoge druge ribolovce i ja lovio, poslednji šarani hvatali su se krajem oktobra, eventualno do sredine novembra, a otvaranje prave sezone, tj. prvi ulovi u godini, beleženi su tek početkom juna, dakle posle lovostaja. I tada sam izlazio tu i tamo na vodu i u decembru i u februaru, da probam, ali bez uspeha, jer je dunavac, kad je o šaranu reč, bukvalno bio mrtav do proleća. Inače, tu je šaran od preko 6-7 kg smatran lepim trofejom i retko je lovljen, a pretežno su na udicu dolazile ribe od 2,5 do 4 kg (kakvih danas ima sve manje zbog neuspešnih mrestova i velikog krivolova). Tada, pre dve decenije, počeo sam da pravim bojlije i da pecam na njih, i kako je odmah bilo rezultata, nikada se više nisam vratio na kuvani kukuruz, jer su na bojlije udarali najveći šarani koji su se kretali u blizini mog hranjenog mesta.
NAREDNIH GODINA SAM POMALO pomicao granicu završetka i početka sezone lova šarana, pecajući tokom sve većeg dela zime, pa sam tražio mesta koja su produktivnija za zimski ribolov, a i pravio pozicije, potapajući panjeve (rukovodeći se onom čuvenom da ako breg neće Muhamedu, onda će Muhamed bregu). Težio sam da uhvatim ribu onda kada je većina ribolovaca smatrala da je to skoro nemoguće – po veoma niskim temperaturama i vazduha i vode (tek za koji stepen iznad nule, kada je većina ribljih vrsta, pa i šaran, u zimskom mirovanju). To je za mene uvek bio izazov...
ODGOVOR NA KLJUČNO pitanje – da li šaran jede zimi, nedvosmisleno je potvrdan! Priče da on spava u mulju, u koji zavuče glavu i ne mrda se do proleća, otprilike kao medved u jazbini, apsolutno su netačne. Istina je, međutim, da šaran svoje funkcije svede na minimum, tj. da se manje kreće nego u toplijem periodu i da samim tim troši manje energije i manje jede. Prema mom iskustvu, taj »post« može potrajati danima, pogotovo kada temperatura vode opada iz dana u dan, a kada ona stagnira i kada je zimsko vreme sa stabilnim vazdušnim pritiskom ili sa blagim porastom pritiska i sa malo sunca, onda se hrani otprilike oko pola sata do sat i po u toku dva-tri dana, i to pretežno u isto vreme, negde od 11,30 č do najkasnije 14 č (tj. u najtoplije doba dana)...
ZA ZIMSKI LOV ŠARANA treba imati i volje, jer nije lako tegliti stvari do pozicije na obali kojoj se ne može uvek prići kolima, smrzavati se, a možda biti i po mesec dana bez udarca ( tj. nekoliko izlazaka mesečno). Može se, štaviše, desiti i da ne uhvatimo nijednog šarana za celu zimu, što je u našim uslovima čak skoro normalno. Ali može se dogoditi i da nam onda kada se najmanje nadamo »zakuca« na mamac neki veliki zimski zlatni šaran i nadoknadi nam sve one prethodne dane bez ulova.
Ove godine u januaru sam hranio mesto na Dunavu otprilike jednom u 4-5 dana (zavisno od raspoloživog vremena) sa po 300-400 g bojlija prečnika 14 mm... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 450-)