Jedan od pionira fider ribolova u Srbiji, koji je ovom tehnikom zarazio nebrojene ribolovce u poslednjih petnaestak godina, u prvom delu dugo pripremanog serijala o modernom ribolovu sa hranilicom skreće pažnju na neke od najvećih i najrasprostranjenijih zabluda, zbog kojih se ostvaruju znatno slabiji rezultati od mogućih
Mnogo je vremena prošlo od početka ovog milenijuma, kada je fider tehnika bila nepoznata u Srbiji, tj. kada su se za nju tek zainteresovali prvi ovdašnji ribolovci, uključujući i autora serijala koji upravo čitate. Od tada do danas štošta se desilo, a fider se kod nas razvio u tolikoj meri da mislim da bez ustezanja možemo reći da smo jedna od vodećih zemalja u tom vidu ribolova ne samo u regionu već i šire. Naravno, takmičarski sektor prednjači, što neminovno vodi usmeravanju velikog dela pažnje na ribolov fider tehnikom na stajaćicama i na pecanje sitne ribe (zbog tipa voda na kojima se zvanična nadmetanja održavaju i prosečne veličine i vrsta riba koje se na njima najčešće hvataju), ali i rekreativno pecanje štapovima osetljivih vrhova (vidi okvir »Kviver«) postalo je masovno, kako na stajaćicama tako i na tekućim vodama, pa mislim da bi mu trebalo posvetiti više pažnje.
DUGOGODIŠNJIM PAŽLJIVIM POSMATRANJEM i analiziranjem pristupa naših rekreativaca, ali i dobrog broja »promotera« (kako se sada najčešće nazivaju sponzorisani ribolovci koji reklamiraju određene robne marke), primetio sam da mnogi nisu svesni nekih propusta u poznavanju osnova fider tehnike, što za posledicu ima razne greške koje umanjuju efikasnost ribolova, pa time i uživanje u njemu. Smatram da sam dovoljno kompetentan da o tome mogu ponešto da napišem. Fider (tj. kviver) ribolov upražnjavam još od dvehiljadite godine, a od 2003, kad sam prestao da pecam na plovak, lovim isključivo na taj način. Za to vreme uložio sam ogroman napor i podosta ličnih sredstava u promociju fider ribolova u Srbiji, vođen samo željom da popularišem tehniku koja mi je donela mnogo uživanja i hiljade lepih dana na vodi. Njoj sam podučio mnoge, koji su svoja znanja prenosili drugim kolegama, pa ti trećim, i tako unedogled. Ne želim, naravno, da ovo bude shvaćeno kao nekakva moja promocija; samo pokušavam da dam težinu kritikama i savetima kojih će biti podosta u daljem tekstu, koji ćete narednih meseci u nastavcima čitati u Ribolovu.
PRVI I OSNOVNI PROBLEM jeste nepoznavanje sistema indikacije samog udarca, pogotovo na tekućim vodama. Većina fideraša, uključujući i brojne »majstore«, veruje da riba pri uzimanju mamca direktno šalje signal na vrh štapa, a da ribolovac zahvaljujući tome dobija informaciju da treba da reaguje naglim podizanjem štapa (kontrom), kojim će zakačiti ribu zahvaljujući brzini svoje reakcije i kinetičkoj sili koja se pri tom razvije i prenese sa njegove ruke na ceo sistem, sve do udice; a ako se riba ne nađe na udici, onda smatra da se to desilo zato što je ona brzo ispljunula mamac, ili ga uzela sa strane, ili pak on nije dovoljno brzo odnosno jako potegao štapom nakon što je vrh zaigrao, ili je »promašio« itd.
A stvar je vrlo jednostavna. Nakon što uzme mamac, riba pokreće hranilicu ili uteg, čiji je slobodan hod ograničen (omčom ili stoperom), a u sadejstvu težine tog predmeta i snage vodenog toka nastaje kinetička energija dovoljna da dovede do zabadanja udice u usta ribe, koja ju je prethodno zajedno sa mamcem uzela... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 451-)