Verovatno ne postoji ljubitelj lova ciprinida koji voli da mu na mamce namenjene babuški i beloj ribi svaki čas udaraju sitni cverglani. Zato i jesu popularni tereni na kojima te bodljikave napasti nema ili je ima malo. Međutim, nekad američko patuljasto somče počne da udara kao ludo na vodi na kojoj ga ne očekujemo. Baš to dešavalo se sredinom maja na DTD kanalu kod Kajtasova, a naš saradnik i njegov kolega jedva su našli način da ipak pecaju ono zbog čega su došli
Za mene ne postoji bolji način da počnem godišnji odmor nego da odem u ribolov, i to po mogućstvu bar dvodnevni, koji mimo toga vrlo teško mogu sebi da omogućim. Rešio sam da ovog puta to vreme provedem pecajući na kanalu Dunav–Tisa–Dunav kod Kajtasova, gde me je čekao klupski kolega Bojan Gavrilović zvani Major. Doduše, nije me nimalo obradovao kada mi je pred moj polazak javio telefonom da je veoma aktivan cverglan, kog tu ranije nije bilo ni izbliza onoliko koliko ga ima sada, ali nisam hteo da dozvolim sebi da me bilo šta omete u aktivnosti kojoj sam se odavno radovao, te sam se pun elana zaputio na istok Banata, sa namerom da se svom snagom, znanjem i iskustvom borim protiv malih brkatih napasnika.
Nažalost, to nije bio jedini problem, jer smo po dolasku na vodu baš na mestu koje je Bojan prethodnog dana prihranio većom količinom spod-miksa zatekli obojici nepoznatog »kolegu«, koji je usred radne nedelje, kada na vodi nije bilo ni žive duše, stao baš kod pete bandere od mosta, skoro sigurno nimalo slučajno. Naravno, nije nam padalo na pamet da se raspravljamo s njim, pa smo se pomerili koju desetinu metara i seli na prva slobodna mesta ispod tog. Kratka provera strukture dna sondiranjem potvrdila je Majorovu pretpostavku da je daljina od 30 metara izgledna. Tu je dubina između 3 i 3,5 m, a dno je blago neravno, sa kolonijama školjki i ponekim žbunom podvodne vegetacije.
ODLUČILI SMO DA ZA OVU PRILIKU, budući da nam je primarni cilj bilo druženje i uživanje u ribolovu, a sekundarni trening, pecamo identično u svakom smislu – na istoj daljini, sličnim štapovima, hranilicama istih veličina, oblika i težine, predvezima istih dužina i debljina, te koristeći iste prihrane i mamce (naravno, nismo istodobno na udicama uvek imali isti mamac). Na isti način i praktično istim količinama obavili smo i startno hranjenje, za koje smo koristili mešavinu oko 2,5 kg brašnaste primame i 0,5 kg teške zemlje, uz dodatak veće količine kuvane pšenice i malo šećerca (uobičajeno dodavanje crvića i seckanih glista smo izbegli kako bismo što manje privlačili cverglane).
Nakon što smo plasirali petnaestak velikih hranilica za prihranjivanje (AS XL sa otežanjem od 10 grama), prešli smo na manje – klasične kavezne, sa olovom od 30 g, te na AS Distance i AS Bullet hranilice (ove poslednje koristili smo u momentima kada je duvao vetar). Tokom prvih pola sata smo svaki čas menjali mamce, bezuspešno tražeći neki na koji neće udarati cverglani, a javljale su nam se jedinke različitih veličina – od krupnih do ne većih od upaljača. Rešili smo, zato, da probamo jedan dokazano efikasan trik – da povremeno probamo da pecamo sa praznom hranilicom i manjim mamcem, zabacujući takav sistem metar-dva od centra hranjene zone. To je odmah dalo rezultat, budući da smo dobili po nekoliko lepih babuški, pa smo nastavili sa tom taktikom. Ipak, brzo se pokazalo da ni to nije rešenje, jer je već posle nekoliko zabačaja prazne hranilice i par ulovljenih riba aktivnost babuške znatno opala, pa duže vreme nismo imali ni udarac... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 454-)