Do pre samo nekoliko sezona, među našim ribolovcima bilo je široko rasprostranjeno uverenje da je tolstolobika nemoguće uhvatiti na regularan način (udicom za usta). Međutim, ta zabluda je u velikoj meri raspršena otkako su se pojavile specijalne primame – kako brašnaste tako i u formi velikih peleta – od sastojaka kojima se on hrani i koje ga neodoljivo privlače, pa se sve više kolega specijalizuje baš za lov te vrste. Ovim tekstom otkrivamo vam sve ono što o pecanju tolstolobika treba da znate da biste ga i sami uspešno hvatali.
Tolstolobik je u našim vodama alohtona vrsta ribe ili, prostije rečeno, uljez. Sigurno je narušio deo prirodne ravnoteže i s pravom je na »listi za odstrel« u našem zakonodavstvu, tj. dozvoljeno ga je neograničeno izlovljavati svim legalnim tehnikama, što podrazumeva da je upecan udicom za usta. Ove snažne i krupne ribe koja se hrani planktonom ima u većini naših ravničarskih reka i u mnogim jezerima, a svaku vodu koju nastani brzo prosto okupira, samo ako se ona zagreva dovoljno da u njoj može da se mresti (što se, po nekim podacima, dešava pri temperaturi vode od 27º C, koliko sve naše reke ciprinidnog regiona i većina jezera sem onih na velikim nadmorskim visinama dostižu u najtoplijem delu godine).
U poslednjih nekoliko godina tolstolobik se pojavio u velikom broju u Opovačkom dunavcu. Verovatno je tu dospeo iz Dunava, preko sistema kanala za navodnjavanje. Prošle godine, zbog suše, dunavac je bio na biološkom minimumu i u njega se slila sva voda iz okolnih kanala, zajedno sa velikom količinom raznih vrsta ribe. Tolstolobici, kojima je i u kanalima bilo dobro zbog obilja planktona, sada u dunavcu imaju još bolje uslove (vrlo je izvesno da se i tu mreste), a ribolovci su brzo primetili da ih ima dosta, pa su se mnogi orijentisali na to da ih ciljano pecaju (nažalost, ima i grabuljanja, pa i strujarenja, ali to je već tema za neku drugu priliku).
U lovu tolstolobika mnogi naši pecaroši širom Srbije, pa i na Opovačkom dunavcu, kad je o tehnici i mamcima reč, postupaju po ugledu na kolege iz Mađarske, a ja sam iz prve ruke saznao šta treba raditi družeći se na Opovačkom dunavcu nekoliko dana, tokom pravljenja ove reportaže i snimanja priloga za TV serijal Sve o ribolovu, sa Zoranom Radovanovićem, ribolovcem iz Beograda. Za razliku od mnogih koji uspešno pecaju ali ne žele da svoje znanje podele sa drugima, Zoran je bio krajnje otvoren i nesebično nam je sve ispričao i pokazao, a tokom snimanja je i uhvatio nekoliko riba.
PRVO, POTREBNI SU JAČI i duži štapovi, težine bacanja do 100-150 g i dugi oko tri metra, sa kojima je moguće ribu podići na površinu pre nego što prilikom privlačenja dospe do priobalnog sloja guste vegetacije. Preko nje tolstolobika moramo prevući da bismo ga ubacili u meredov, bez kog je vađenje i prihvatanje vrlo upitno. Mašinica takođe treba da bude robusna, zbog težine samog sistema koji se zabacuje ali i očekivane veličine ribe. Najčešće se na Opovačkom dunavcu dobijaju jedinke teške od jednog do pet kilograma, ali ima i mnogo većih. Bolje je koristiti monofil nego upredenu strunu, najviše zato što se peca sa klizećim olovom na sistemu, koje brzo iskrza pletenicu, pa ona oslabi i lako pukne. Zoran preporučuje najlon debljine od 0,35-0,40 mm.
0 mm.
Sam sistem se sastoji iz nekoliko delova. Najbliže štapu je klizeće olovo teško 15 do 20 g, čija je uloga da fiksira sistem za dno kako ga vetar ne bi nosio. Zatim dolazi stoper, čijim pomeranjem podešavamo dubinu na kojoj će nam biti mamac, a ispod njega se navlači klizeći plovak identičan balerinama koje se koriste za štuku, s tim što je poželjno da ima i antenu radi što bolje vidljivosti. Ispod plovka je »nemrseća« (»antitengl«) cevčica sa olovom dovoljne težine da zajedno sa ostatkom sistema potopi plovak do željenog nivoa. Ispod nje je pak najvažniji deo sistema, takozvani ofinger, tj. uvijena čelična žica, koja je savijena u oblik obrnutog slova »T«. Na njen gornji kraj navlači se oko 5 cm duga »tableta« (tj. veliki valjkasti pelet, sa rupom u sredini) ... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 455-)
