Zapinjanje varalice za podvodnu prepreku na izglednom mestu ne znači samo gubitak vremena i propuštanje šanse da uhvatimo neku lepu grabljivicu, već za posledicu ima i plašenje ribe, kvarenje pozicije (ako pomerimo neku veću granu ili drugu prepreku ili na njoj ostavimo duže parče strune), pa i trošak koji nije uvek zanemarljiv. Zato dve više ribolovaca koji love na džigove koristi udice sa štitnicima, koje možemo napraviti ili improvizovati na više načina
U svim vidovima varaličarenja u kojima se koriste džig i vorm udice, na koje se montiraju mamci od meke gume ili silikona, suočavamo se sa problemom provlačenja mamca kroz vodenu vegetaciju i pored ili preko granja, panjeva, potopljenih stabala itd. Naime, nezaštićena udica lako zapinje za takve prepreke ili naprosto pokupi rastinje, koje pokvari rad varalice ili prekrije udicu, pa riba, ako i udari, ne može da se zakači. S druge strane, štitnici omogućavaju da džig plasiramo tamo gde klasična montaža, bez zaštite ne prolazi, tj. na mesta koja većina ribolovaca izbegava, iako se zna da baš krš najčešće krije ribu, uključujući i krupnu, koja posebno rado bira pozicije na kojima je ne uznemiravaju previše. Neka od tih rešenja su efikasnija za panjeve, druga za travu, treća za kamen itd. Isto tako, ne odgovaraju sve podjednako svakom ribolovcu, pa skoro svako od onih koji ih koriste neku radije koristi, najčešće zato što sa njom ima veći procenat realizovanih udaraca nego sa drugima.
Ponuda tzv. nezakačivih (ili u bukvalnom prevodu »bezbiljnih« – eng. »weedless«) udica je sve veća u prodavnicama u kojima se prodaje ribolovačka oprema, ali one i dalje nisu svima dostupne, niti se mogu pronaći u svim varijantama veličina i oblika koji nam mogu zatrebati, a ni cena im nije uvek pristupačna, pogotovo kada se peca na terenima na kojima se i varalice sa zaštićenim udicama mnogo kidaju. Zato se mnogi ribolovci snalaze i pribegavaju improvizovanim rešenjima, koja su znatno jeftinija od kupovnih, a u velikoj meri smanjuju kačenje vodenog rastinja za udice ili zapinjanje za prepreke, koje itekako može da oteža ribolov, posebno na stajaćim i sporotekućim vodama i u najtoplijem delu godine, koji upravo počinje i donosi bujanje vodenog rastinja.
Svim štitnicima zajedničko je to da treba da na minimum svedu mogučnost da udica dođe u kontakt sa bilo čim osim sa ribljim čeljustima, a da se u njih zabodu što bolje, kako bismo mogli da zamorimo i izvadimo ribu. Ovoga puta nećemo se baviti načinima montaže koji uključuju sakrivanje vrha udice i dela luka u telu varalice, već ćemo predstaviti samo rešenja koja uključuju neku vrstu štitnika. On može biti integralni deo tela varalice, i to izliven u postupku pravljenja mamca ili dobijen zasecanjem leđa varalice i zabadanjem vrha u taj podvrnuti deo. Pridodatih štitinika ima više vrsta, a mi ćemo ukratko predstaviti neke od najpopularnijih i najefikasnijih.
GUMICA. Dobar štitnik možemo napraviti i od običnih gumica za tegle, ali još su bolje one nešto šire i napravljene od žilavije gume. Gumicu možemo preseći, pa jedan kraj vezati ispod ušice udice (tako da nakon vezivanja udice za strunu ili kačenja za kopču varalica može neometano da radi u toj tački), zategnuti je prema vrhu, nabiti je na njega tako da kontra-kuka izviri, pa okrenuti gumicu tako da stoji preko vrha udice, koji potom malo (2-3 mm) zabijemo u gumu, radi dodatnog smanjenja rizika od zapinjanja za prepreku. Ako odaberemo gumu odgovarajuće širine i prečnika... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 456-)
