Lov šarana na velikim akumulacijama drastično se razlikuje i od pecanja na rekama i od nadmudrivanja sa najpopularnijim ciprinidom na malim stajaćicama, a pogotovo na ribnjačkim jezerima. Tu važe potpuno druga pravila, a kapitalci se retko love, ali je izazov veliki, a svaki upecani šaran se pamti i računa
Za nas šarandžije koji pecamo na tzv. divljim vodama prvi jun je jedan od najbitnijih datuma u godini, jer tada prestaje dvomesečna zabrana i za mnoge od nas i počinje sezona. Ja sam rešio da je ove godine otvorim na Uvačkom (Sjeničkom) jezeru, iako sam znao da je voda još hladna, zbog čega je mrest kasnio, pa nije ni bilo izvesno da će biti neke aktivnosti, ali strast prema velikim akumulacijama je preovladala.
Na jezero sam sa ocem stigao u četvrtak, 31. maja, kasno popodne. U glavi sam imao dve pozicije, koje su mi se činile izglednim za ovo doba godine. Parkirali smo se blizu jedne od njih, spustili gumeni čamac sa krova automobila, spakovali pribor i opremu i lagano krenuli ka mestu na ulasku u Veljušnicu. Ali, ono je već bilo zauzeto, pa smo se okrenuli i zaputili u uvalu ispod vile Uvac. Pošto sa te obale niko nije pecao, imali smo mnogo posla da napravimo kakve-takve uslove za kratko kampovanje, tako da smo do mraka jedva uspeli da na vrlo strmoj obali ukopamo mesto za šator i da čamcem razvučemo tri štapa, i to svaki u pravcu jednog od tri grebena, na daljini od 200 do 270 metara.
ZBOG VELIKE DALJINE i izraženog strujanja vode koristio sam 150 g teška olova oblika potkovice, a sisteme sam spuštao... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 456-)