Klen je izraziti svaštojed, sa verovatno najširim jelovnikom od svih riba naših voda. U ovom periodu, međutim, većina pecaroša koji ga hvataju na prirodne mamce ne razmišlja mnogo, već se opredeljuje ili za lako dostupno sezonsko voće ili za insekte
Od početka juna, na našim rekama mrenskog tipa nastupa period intenzivnog lova klena na razne prirodne mamce. Tome pogoduje uglavnom stabilan vodostaj i bistra voda, kao i činjenica da klen nastoji da nadoknadi težinu i energiju koju je izgubio u procesu produženja vrste. On je, kao što se zna, izraziti svaštojed, a u ovo doba značajan deo njegove ishrane čine insekti i razno divlje voće koje raste na obalama tekućica i stajaćica u kojima obitava, ali se veoma uspešno peca i na razno gajeno voće, koje retko dospeva prirodnim putem u vodu, ali ga klen uprkos tome veoma rado uzima kad god mu se nađe ispred nosa.
NA RAZNO VOĆE može se pecati tokom celog leta. Od onog divljeg »glavonja« voli dudinju, šljivu dženariku, divlju kupinu i malinu, drenjinu, trnjinu itd. Od onog koje se gaji klenu su sada najprivlačnije trešnje i višnje; one su svima dostupne, jer ako mi sami ili neki naš komšija ili rođak nemamo neko stablo sa kog možemo ubrati dovoljnu količinu za mamac, možemo par stotina grama kupiti u svakoj piljarnici (a može se pecati i na zamrznute višnje, kojih ima u skoro svakoj samoposluzi). Osim toga, naravno, tu su i domaće kupine i maline, a kasnije i grožđe.
Sam način lova klena na voće sličan je lovu skobalja tehnikom vožnje plovka, osim što nam, s obzirom na težinu samog mamca, nije uvek neophodno olovno otežanje. Uglavnom se koriste štapovi sa vođicama, dugi do 4 m, nešto veće težine bacanja, sa mašinicom srednje brzog prenosa (oko 5,2:1), koja solidno slaže i ima preciznu kočnicu (što su uslovi koje danas zadovoljava i većina modela koji koštaju tridesetak evra). Ukoliko je obala na kojoj stojimo čista ili pecamo iz vode, sa jednog mesta, možemo koristiti i srednje jak ili jak bolonjez od 5-6 m (kakvi se upotrebljavaju za ciljani lov mrene), a ukoliko se šetamo i provlačimo kroz žbunje, onda je bolji kraći štap. Dovoljan je plovak nosivosti do 3 g (zavisno od dubine i brzine toka), a poželjno je da bude neupadljive boje kako se klen ne bi zaletao na njega kada padne u vodu.
NAJLON ZA OVAKVO pecanje po pravilu je u rasponu od 0,18 do 0,22 mm, a veličinu udice određujemo prema tome koliki je mamac. Za dudinje, kupine, višnje, trešnje i grožđe najčešće je odgovarajuća udica veličine oko 4, a za ukusne i sočne okrugle divlje šljive (dženarike) ni udica br. 1 nije prevelika. Dudinju kačimo preko polovine ili je navlačimo na vrat udice (za takvo kačenje dobri su modeli sa dužim vratom, koji izgledaju kao minijaturne udice za muvanje smuđa na kedera). Iz trešnje, višmje i dženarike po pravilu se vadi koštica, a udica se zabada i sakriva u unutrašnjost ploda, tako da se ne vidi, premda možemo plodove pomenutog voća i podeliti na pola i tako kačiti (za šta nisu loše udice sa kraćim vratom i dubljim ubodnim delom). Košticu treba izvaditi polako, kako bi rupa na mamcu bila što manja, jer će on tako biti čvršći i postojaniji na udici i izdržaće neki zabačaj i izvlačenje iz vode više... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 457-)