Naš poznati šarandžija nedavno je na jednoj otvorenoj vodi u dva uzastopna vikenda ostvario izuzetne ulove, na bojlije kojima je prethodno po četiri dana prihranjivao. Oba puta, riba je fantastično radila samo na jedan mamac, dok druge nije htela ni da pogleda
Često se među šarandžijama može čuti da riba na skoro svakoj vodi najbolje reaguje na neki posebni mamac ili aromu i da takve informacije treba skupljati jer su neretko presudne za uspeh u ribolovu. Ja ne delim to mišljenje, pošto sam se mnogo puta uverio u suprotno – u to da se šaran, ako ga prihranjujemo kvalitetnim bojlijem, brzo navikne da ga uzima, pa ćemo ga na njega uspešno i pecati. Ali ono što se meni i mom drugaru Zokiju zvanom Moler nedavno desilo u razmaku od sedam dana na jednom jezeru kod Štutgarta, iako potvrđuje tu moju teoriju, nadilazi sve što smo do sada doživeli pa i čuli.
PRE IZVESNOG VREMENA na probu sam dobio izvesnu količinu bojlija švajcarske firme Mbaits, čiji je vlasnik naš zemljak Miki Ivanović. Uzeo sam pakovanje od 20 kg tonućih Bloodworm bojlija prečnika 20 mm, sa aromom larve komarca i mesnom osnovom, i rešio da, kao što inače radim, sa 2-3 kg dnevno redovno hranim mesto četiri dana pre pecanja. To smatram pravim testiranjem kvaliteta bojlija i dobre izbalansiranosti njihovog sastava, jer ako riba posle toga nastavi da dolazi na poziciju i da uzima ono čime smo je primamljivali, znači da joj to odgovara, jer ona instinktivno reaguje i tu nema podvale.
Petog dana smo Zoki i ja oko 16 č došli na jezero, bacili približno kilogram bojlija na hranjeno mesto, u zonu sa kamenitim dnom, i razvukli po dva štapa, s tim što smo, radi testa, na po jedan stavili bojlije kojima smo hranili, a na drugi različite bojlije, kako bismo videli da li riba uzima sve što joj se nađe na trpezi ili ništa, odnosno da li će joj nešto od ponuđenog više odgovarati. Dok smo se pripremali, naišao je jedan poznati lokalni šarandžija i rekao nam da je riba prethodnih dana vrlo slabo radila i da možemo da očekujemo eventualno po jedan udarac oko jedan sat posle ponoći i oko tri sata ujutru, dok se u ostalom delu dana ne treba nadati ničemu.
MEĐUTIM, NEKIH POLA SATA nakon što je on otišao, dakle već oko 18 č, udario nam je prvi šaran, naravno na Bloodworm bojli. Od tog momenta smo na svaki sat imali udarce, u par navrata i dveju riba istovremeno, i to sve na tu istu aromu. Posle pete ili šeste ribe smo obojica stavili te bojlije na štapove na kojima do tada nisu bili i na koje nam se ništa nije javilo do tog momenta, a na ove na koje smo lovili okačili smo druge bojlije, da proverimo da možda stvar nije u mestu, a ne u mamcu. Međutim, sve se nastavilo po starom – opet smo ribu dobijali samo na Bloodworm, ali sada na dva nova mesta, dok na druge bojlije, zabačene tamo gde smo je prethodno hvatali, više nismo imali ni udarca. Od šest po podne do 11 sati pre podne narednog dana uhvatili smo dvocifeni broj šarana, od kojih je najmanji imao 8 kg a najveći 20,5 kg, a uz njih smo imali još sedam komada od preko 15 kg, što je za jezero na kom smo pecali fenomenalan ulov... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 457-)