Za mnoge ribolovce, ciljani lov velikih deverika predstavlja poseban izazov, jer te ribe umeju da budu itekako oprezne i izbirljive, pa je potrebno veliko umeće da bismo hvatali baš njih, pogotovo na terenima koji obiluju raznom sitnijom ribom. Pri tom, ribolovac nekada ne zna zašto je tačno došao do dobrog ulova, ali i onih u kojima je ključni faktor umeće »čitanja vode« i prilagođavanja situaciji
Pecanje krupne deverike predstavlja pravo zadovoljstvo većini fideraša, pa i meni, jer je veliki izazov i užitak prevariti i uloviti takvu ribu, koja se u velikom broju slučajeva najuspešnije hvata najfinijim sistemom koji u konkretnoj situaciji možemo upotrebiti. Naravno, da bismo to postigli, moramo odabrati dobar teren, a najčešće i mikrolokaciju, tj. konkretno mesto, nekada ne veće od nekoliko kvadratnih metara, na kom su uslovi za ribolov ove vrste najpogodniji. Iskustvo koje ću vam preneti u nastavku ovog teksta potiče sa Tise, tačnije sa jednog od najpoznatijih terena u donjem toku ove velike reke, kod banatskog sela Knićanin.
TAJ DEO REKE DOBRO poznajem, budući da sam kod tzv. Gasovoda, u šumi, često pecao i hvatao lepe deverike, uglavnom teške od 500 g do 1,5 kg, uz poneku veću, koja se kod nas već može smatrati i kapitalnim pripadnikom te vrste. Međutim, kada sam pogledao vremensku prognozu i video da se za naredni dan najavljuje severozapadni vetar, brzine od 19 do 24 km/č, bilo mi je jasno da bi pecanje bilo veoma otežano, tim više što je tu u toplijem delu godine često velika gužva, u kojoj nije jednostavno loviti ni po mirnom vremenu, kada nema problema sa preciznim zabacivanjem i kontrolisanjem sistema. Zato sam se sa prijateljem Goranom Popovićem Popom lako dogovorio da probamo da pecamo sa desne (titelske) obale, gde bi severozapadnjak trebalo da nam dolazi s leđa, ali i da nas prebacuje, budući da duva preko nasipa koji nas od njega zaklanja, a uz to je tu mnogo manje ljudi nego prekoputa.
Pop je jednom pecao na tom terenu, preko puta Gasovoda, pa smo najpre otišli do tog mesta, ali je ono bilo zauzeto, što je mene malo demoralisalo, budući da sam se nadao da ću moći komotno da pecam na mestu o kom već nešto znam, a ne da tražim poziciju i da trošim dragoceno vreme na upoznavanje potpuno nepoznate lokacije, sa neizvesnim ishodom i u nadi da ćemo imati i malo sreće. No, nismo ništa drugo mogli, pa smo stali na prvo naredno mesto na kom je bilo dovoljno prostora za obojicu, budući da nizvodnije nismo ni mogli da idemo, jer odatle počinje potes sa obiljem granja i drugog krša u vodi, gde se sa obale na fider ni ne može pecati.
Mesto na koje smo se smestili široko je oko 20 m, levo i desno su do same vode drveće i gusto šiblje. Pop se smestio levo od mene, takođe sa fider štapom, ali sa dosta grubljim sistemom od onog kakav ja koristim, jer želi da bude što sigurniji ako mu udari šaran, dok se oko toga kako će mu raditi bela riba ne uzbuđuje previše. Ja sam zauzeo desni ugao, ne očekujući da bi mogla da ima ikakvog značaja ta na oko mala razlika od petnaestak metara na terenu na kom se na prvi pogled na vodu nije primećivala neka bitna promena... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 458-)