Rečica Jegrička je među vojvođanskim ribolovcima poznata i po lepom ambijentu i po solidnom ribljem fondu, a pogotovo po »zlaticama« i šaranima. Međutim, nisu u lovu tih dveju vrsta riba podjednako uspešni ni iskusni ribolovci sa ove i sličnih voda. Postoje, naime, neke specifičnosti i nijanse koje mnogima izmiču, a od kojih uspeh može i presudno zavisiti
Jegrička, jedina reka koja nastaje i završava se u Vojvodini, tačnije u Bačkoj, godinama je važila za jednu od najatraktivnijih malih voda za lov babuške, šarana, štuke, bandara i bele ribe (pre svega crvenperke) na severu naše zemlje. Zato su na njoj, osim ribolovaca iz mesta kraj kojih protiče, rado i često pecale i mnoge kolege sa strane. Međutim, krajem prošle decenije, nakon velikog pomora ribe izazvanog neizbežnim prirodnim razlozima, tj. »prevrtanjem« vode, Jegrička je pomalo pala u zaborav, tj. postala je znatno manje atraktivna, pa ju je većina nas kojima nije ispred nosa zapostavila. Ipak, vođen lepim uspomenama, sa zadovoljstvom sam prihvatio predlog kolege i prijatelja Aleka Veličkovića da jedno julsko popodne provedemo pecajući na ovoj lepoj rečici kod sela Gospođinci, koje se nalazi 8 km od Žablja i oko 25 km severno od Novog Sada.
Domaćin nam je bio Alekov prijatelj Zvonko Dejanović, strastveni i svestrani ribolovac iz Gospođinaca, koji na omiljenoj reci već više od 40 godina provodi mnogo vremena pecajući babušku i belu ribu, šarana ili štuku (potonju podjednako uspešno i na »mamka«, tj. kedere, i na varalice). Pošto nismo mogli dugo da se zadržimo, ovog puta opredelili smo se za najsigurniju varijantu na Jegrički – lov babuške na plovak i glistu, na mestu koje Zvonko redovno hrani i gde ima drvenu platformu (obale su obrasle gustom trskom, pa je pecanje moguće samo iz kakvog plovila ili sa drvene platforme). Kad smo stigli, Zvonko je iz čamca u zonu u koju ćemo plasirati mamce bacio između 1 i 2 kg primame – mešavine starog kukuruza i žita koje natopi u vodi toliko da nabubri ali da ne uskisne pre bacanja. Nakon toga smo se on i ja smestili na platformu, dok je Alek pecao iz čamca, privezanog za trsku uz drugu obalu rečice koja je na tom mestu široka između 12 i 15 m.
Posle mnogo eksperimentisanja sa različitim sistemima i kombinacijama pribora, Zvonko je došao do originalnog dobitnog rešenja za date prilike, odlučivši se za način pecanja od kog teško da bi iko neupućen očekivao da će doneti rezultat na uzanoj i ne preterano dubokoj tekućici sa veoma malim padom. Naime, on za lov babuške uglavnom koristi dva tele-meč štapa od 4,5 m, deklarisane težine bacanja 10–40 g, i to uz mašinice sa osnovnim najlonom debljine 0,25 mm. Na glavnoj struni je klizeći plovak »drinskog« tipa (tj. izduženog tela), sa upadljivom i debelom antenom, nosivosti čak 9 g... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 458-)