Posle nekoliko godina zatišja, tokom kojih su i najuspešniji fideraši uz mnogo truda dobijali tek poneku lepu ribu, pa su takoreći i zaboravili na jednu od najatraktivnijih voda u Braničevskom okrugu, ove sezone došlo je do prave eksplozije ulova krupnih deverika, što je izazvalo ponovu navalu ljubitelja modernog ribolova sa hranilicom na Kostolački dunavac
U ciljanom pecanju krupnih deverika na fider na Kostolačkom dunavcu počeo sam da uživam daleke 2007. godine, sa Sašom Jakovljevićem, suvlasnikom požarevačke radnje Kod dva soma, zahvaljujući kome sam i počeo da lovim ovom zanimljivom tehnikom. Upravo tog leta je tadašnji korisnik izmuljio dunavac i očistio dno do šljunka, što je na ribolov imalo izuzetno povoljan uticaj. Deverike i fider su me od tada zaokupili do te mere da sam nekoliko sezona skoro sasvim zapostavljao varaličarenje smuđa i bucova. Trajalo je to do 2014, kada je vodena vegetacija ponovo počela da osvaja ovu vodu, zbog čega je pozicija na kojima se i dalje moglo pecati na fider bilo sve manje. Povremeni pokušaji »fiderisanja« u narednim godinama uglavnom su bili bezuspešni jer smo u gustoj travi gubili gotovo svaku veću ribu.
Krajem minulog proleća, dok je još trajao lovostaj na deveriku, do nas su dospele vesti o dobrim ulovima ostvarivanim sa same plaže, koja se nalazi prekoputa obale sa koje smo nekada pecali. Koristeći nezainteresovanost aktuelnog korisnika za kontrolu, nekoliko ribolovaca je krajem maja i početkom juna redovno odlično prolazilo, a bogati ulovi nastavili su da se ređaju i posle zabrane.
Dok smo jednog ranog jutra, početkom jula, kod pumpe varaličarili bucova, predložio sam sinu da naredno veče provedemo na plaži, ali je naša prva ovosezonska fideraška akcija sticajem okolnosti veoma kratko trajala. Međutim, i tih sat i po bili su dovoljni da upecamo dve kilašice, pa smo se 10. jula predveče ponovo našli na plaži i sačekali da se poslednji kupači raziđu kako bismo počeli sa kratkim ispitivanjem terena i ribolovom. Iako sam znao da je tu dno na prvih pedesetak metara od obale čisto (tj. bez prepreka), ipak sam pre prvog zabačaja sa namamčenom udicom četiri-pet puta po dnu prevukao sistem samo sa praznom hranilicom i tako se uverio da trave u toj zoni definitivno ima samo u priobalju.
»Zaklipovali« smo najlon na daljinu od 40 metara, jer sam računao da je to dovoljno daleko od obale, i obavili početno hranjenje, izbacivši dvadesetak velikih hranilica punih mešavine hrana Power Mix i 100% Catch, obogaćene sa po jednom šakom zaleđenog šećerca i živih crvića.
Sunce još nije bilo zašlo kada je Aleksa imao prvi udarac. Na drugo savijanje vrha fidera reagovao je blagom kontrom i odmah je bilo jasno da na udici nije riba veličine šake, kakve sam na osnovu ranijeg iskustva na početku pecanja očekivao. Nekada smo Jakovljević i ja, naime, u prvih sat-dva ribolova kao po pravilu hvatali isključivo sitne ribe, prvi mrak bi doneo prekid svake aktivnosti, a krupne jedinke bi počele da se javljaju tek posle 21 č. Ovoga puta, Aleksa je prvu kilašicu izvadio pre 19 č, što smo protumačili kao dobar znak.
– Bolje stavi manju udicu i dva crva – rekao je pošto je ribu spustio u čuvarku, ali sam ja ostao dosledan staroj navici i nastavio da pecam na »dvanaesticu« namamčenu sa pet-šest crvića.
– Krupan mamac, krupna riba – rekao sam, iako nisam bio baš posve siguran da sam u pravu.
Da bi možda ipak trebalo da »utanjim« sistem, pomislio sam već desetak minuta kasnije, kada je moj sin izvadio drugu ribu. A da ću uprkos svemu nastaviti da teram po svome – čvrsto sam rešio posle njegove treće deverike, jer sam tada i ja na štapu osetio dobar komad. Krišom sam popustio dril i uz svakom uhu prijatno zujanje uživao u borbi sa prelepom deverikom nešto duže nego što je bilo neophodno... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 459-)