Bucov je jedna od grabljivica koje se najređe love na prirodne mamce. Dva glavna razloga za to leže u činjenici da on najčešće napada plen ispod same površine ili na njoj, i to dok se ovaj kreće, po pravilu prilično brzo, a takvu je prezentaciju daleko lakše izvesti varalicom nego prirodnim mamcem. Ali, postoji i situacija u kojoj je keder mnogo efikasniji, a i način da se u takvim uslovima lepo napecamo
Bistra voda, sunčan dan i poveliki bucov na desetak metara od nas. Ali nema načina da ga uhvatimo, baš nikako, šta god mu iz (pre)pune kutije varalica bacali. Sve pogleda, kao da hoće da proveri marku proizvođača, i ode dalje... Zvuči poznato, zar ne?
Verovatno nema ničega što može da više isfrustrira varaličara, ali i ribolovca uopšte, od situacije kada ne može da isprovocira viđenu ribu da uzme mamac. Budući da letujem na Bajskom kanalu – za naše prilike grabljivicama bogatoj a u isto vreme čistoj i prozirnoj vodi, ovo je situacija u kojoj sam se našao nebrojeno mnogo puta. Podebelim bucovima koji su defilovali pored mola vikendice u kojoj se sa porodicom odmaram bacao sam voblere, pilkere i muve, površince i druge veštačke mamce ispred nosa, samo da bi ih oni takoreći sa prezirom pogledali i otplivali dalje. Ipak, usvajajući preporuku lokalnih ribolovaca (uz jednu modifikaciju, o kojoj će biti reči kasnije) i odrekavši se predrasuda (»Bucov na kedera... Ma daj, molim te, ja sam varaličar!), nauživao sam se ovih dana pecajući na neobično efikasan a kod nas retko primenjivan način i tako u svoju korist preokrećući naizgled beznadežnu situaciju.
JUL MESEC, BLIŽI SE podne, nestabilno vreme koje mnoge od nas dovede u situaciju da se zapitamo vredi li uopšte izlaziti na vodu, jer pritisak pada ili raste na svakih sat-dva, a vetar još češće menja pravac, i na sve to, kao jagodica na torti, moj preslatki četvorogodišnji i prilično bučni sin Moma, koji sa mola uči da hvata kauglere i sunčice, dok mu ja nameštam crviće, otpetljavam zamršeni najlon i istovremeno odgovaram na 20 pitanja u minutu. Dakle, ne zvuči baš kao početak vrhunskog ribolovačkog dana, premda može i u to da se pretvori.
Elem, dok je Momica hvatao sitnu ribu na petljaš od tri metra i najlakši mogući plovkaroški sistem, a ja se borio da svaki njegov ulov što brže i bezbolnije oslobodim maltene nevidljive udičice veličine 20, rešio sam da probam da nekog od tih kedera upotrebim kao mamac za bucova. Nije mi to bio prvi put, budući da sam to isprobao prošle sezone, na preporuku jednog od domaćih ribolovaca, koji me je podučio da lokalci na kanalu na varalice hvataju samo »bušu« (tj. basa), dok bucova love na živog kedera, koji sam traži predatora, okačen na jednokraku udicu, na sistemu bez plovka i otežanja. Uhvatio sam tako par lepih riba, težih od 1,5 kg, ali sam i brzo odustao jer je valjalo sve vreme gledati kuda keder pliva, da se ne bi zavukao u travu, a i često menjati mamac, budući da ta osetljiva riba na velikoj udici prilično brzo ugine. Ali dok sam se ove godine opremao gumama za basa u beogradskom Ribalexu, vlasnik te dobro snabdevene radnje Milutin mi je »prodao« za mene zanimljiv štos, sugerisavši da ispred udice dodam tzv. kontroler, šaranski plovak za lov na plivajuće mamce (kod kog je najlon provučen kroz alkicu na vrhu gornje antene), jer će sprečavati kedera da ode preduboko i, kako mi je Mile rekao... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 459-)