Većina plovkaroša mašta o situaciji u kojoj na odabranom mestu ribe raspoložene za jelo ima u tolikoj količini da uzima mamac u svakom zabačaju, bez ikakvog primamljivanja. No to se u praksi retko događa, a nekad moramo čak napraviti i naizmenično bacati dve hrane kako bismo neke ribe domamili u zonu pecanja, a druge udaljili od nje
U Novi Sad godinama često idem radi ribolova, ali skoro isključivo da bih pecao na plovak, i to na takmičenjima raznih rangova, od prijateljskih kupova pa sve do državne lige i lige za izbor reprezentacije, najčešće na kanalu Dunav–Tisa–Dunav. Samo takmičari znaju da u tom pecanju nema baš mnogo uživanja, već se neprekidno radi i gleda na štopericu kako bi se maksimalno iskoristio svaki minut od četiri sata, koliko nadmetanje traje. Zato sam se obradovao kada mi se ukazala prilika da u nedelju 5. avgusta skoknem do Novog Sada, ali sada na Dunav, ne noseći takmičarsku opremu nego samo jedan bolonjez, kojim ću sa desne obale reke, ispod Petrovaradinske tvrđave, loviti belu ribu.
TAJ TEREN JE POPULARAN među novosadskim ribolovcima, koji tu tokom velikog dela godine (uvek kada vodostaj to dozvoljava) pecaju skobalja i druge ciprinide iz grupe bele ribe, pa se nisam nimalo iznenadio kada sam video da se i ovog jutra po obali već bilo rasporedilo podosta kolega. Ipak, posle kraće potrage naišao sam na mesto koje je delovalo dobro i za duže vožnje plovka, pa sam se tu i raspremio. Nakon nekoliko zabačaja, uvidevši da je dubina veoma mala, oko 1,5 m na dvadesetak metara od obale, ali gotovo ista i desetak metara dalje, rešio sam da pecam i hranim u toj prvoj liniji.
Za ovu priliku zamešao sam po jedan kilogram Van den Eynde hrana Heavy Special i River Ace, a zatim u tu već navlaženu primamu dodao 3 kg teške zemlje, prezlu u boji i crviće. U startu sam bacio 5-6 kugli, i to malo nizvodno, kako bih mogao da plovak lepo »uvedem u hranu«. Riba je odmah počela da se javlja, pa sam za kratko vreme upecao skobalja, protfiša, a onda, na moje iznađenje, i ploticu – sve to na samo par metara od mesta gde su kugle pale. Pošto sam uhvatio još jednu ribu, nastaje kraća pauza, koja se prekida odmah nakon što sam dohranio sa još nekoliko manjih kugli primame, u koje sam ubacio crviće.
VEOMA BRZA VODA i verovatno veća jata riba veoma brzo rasture primamu, pa je bilo neophodno često dohranjivati, što meni nikada nije teško. Štaviše, najviše i volim baš takva pecanja, kada primetim da riba odlično reaguje na primamu. Zato sam sve češće dohranjivao, a riba je sve bolje radila. No zbog veće količine bačene hrane javio se problem sa kederima (kauglerima), jer se na mestu gde su padale kugle skupilo veliko jato tih riba, koje su u svakoj mojoj vožnji uspevale da oštete mamac ili da mi daju lažni trzaj. Kada sam uvideo da ne mogu da upecam ništa osim njih, a bilo je jasno da bez primame neću upecati ni drugu ribu, primenio sam nešto što često radimo na takmičenjima – sklanjanje kedera sa mesta pecanja. U drugu kantu zamešao sam malo rastresite primame i ubacio malo crvića, pa sam to bacao nizvodno od sebe i bliže obali. Za samo desetak minuta, svi kederi su prišli na tu primamu i više me nisu ometali na glavnoj poziciji... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu 460-)