Moderni ribolov krupnih ciprinida većina onih koji ga upražnjavaju povezuje sa srazmerno malim vodama sa velikom koncentracijom šarana. Ali koliko god takvo pecanje bilo zanimljivo i dinamično, ima i onih koji poseban izazov nalaze u obrnutoj situaciji, u kojoj treba znanja, strpljenja, a najčešće i malo sreće da bi se na udici našao bar neki kapitalac
Pre neku nedelju, Dalibor Anđelković – moj prijatelj i čest partner u raznim ribolovačkim avanturama – i ja smo rešili da deo godišnjeg odmora iskoristimo za odlazak na jezero Ostatag u pokrajini Bajern, u južnoj Nemačkoj. Ta je stajaćica izazovna za sve šarandžije koje vole teško pecanje, jer joj je površina oko 10 hektara, a u njoj ima samo tridesetak vrlo krupnih šarana, i uz to je prebogata školjkama, rakovima i raznim drugim organizmima koje riba jede, usled čega je nije nimalo lako navesti da uzme mamac. A da sve bude još zahtevnije, voda te šljunkare je veoma bistra, pa i na dubini od osam metara ima trave na dnu, jer i tamo prodire dovoljno svetlosti, te nije nimalo lako plasirati prihranu i mamac tako da ih riba vidi i pronađe. Zabacivanje nije moguće, već se mora pronaći neko parčence čistog dna (koje je najčešće dimenzija 0,5 x 0,5 m ili najviše 1 x 1 m) i tu pomoću čamca razvući sistem.
Riba u toj vodi, zahvaljujući pomenutom obilju prirodne hrane, ne zavisi od onoga što ribolovci bace, što se posebno odražava na rezultate ribolova preko vikenda, kada dođe i desetak ekipa i svaka baci po nekoliko kila bojlija i druge hrane, a desi se vrlo često da niko ništa ne uhvati ili da padne tek par riba ukupno, iako se ogromni šarani kupaju na površini i nesporno je da ih ima i da se kreću, ali niko nema logično objašnjenje zašto baš tada ne rade. No znajući kako to ide, nas dvojica smo namerno preskočili i vikend i ponedeljak, dajući ribi vremena da pojede to što su ribolovci u subotu i nedelju bacili, pa smo na jezero došli u utorak ujutru i ostali sve do petka popodne. Prvih pola dana nismo pecali, već smo se čamcem vozili po jezeru i gledajući u vodu i u ekran sonara tražili pomenute male čistine, gde bismo mogli da spustimo sisteme. Nekako smo našli četiri takve tačke, pri suprotnoj obali, pored potopljenog i nanetog granja, a pošto su nam te tačke delovale kao da ih je riba raščistila jedući, tu smo plasirali i prihranu i naše sisteme (pošto smo obojica, kao i obično, pecali na po dva štapa).
RAZMIŠLJALI SMO ŠTA OD mamaca da stavimo i na kraju se opredelili za različite a ipak slične varijante. Dalibor je na oba štapa na dlaku ispod udice okačio mamac na koji je na ovoj vodi u nekoliko navrata dobro prolazio – dva tigrova oraha kojima je dodao mali podizač, dok sam ja na oba štapa okačio »koktel« od po jednog tigrovog oraha i MB Baits bojlija od 14 mm sa aromom tigrovog oraha (pri čemu je bojli bio bliže udici).
Dalibor, koji je na Ostatagu mnogo češće pecao, nakon što smo podigli kamp i razvukli štapove rekao je da možemo da se opustimo, jer prve noći po dolasku, koliko je mogao da se seti, nikada nije imao ribu. Međutim, na naše veliko iznenađenje, on je brzo dobio po jednog šarana i amura... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu 460-)