Kada prvi dan planiranog dužeg ribolova prođe slabije nego što smo se nadali, većina nas promeni mesto, mamac ili nešto drugo u pristupu, u nadi da će to doneti željeni rezultat. A nekad je naprosto dovoljno samo još jednom otići na istu poziciju i pecati na isti način
Duže vreme smo moj klupski kolega i prijatelj Bojan Gavrilović i ja planirali da jedan vikend provedemo zajedno pecajući na Drini u Višegradu (gde često idem jer tu moja porodica ima kuću), ali se u više navrata nešto isprečilo i omelo nas da tu želju ostvarimo. No kockice su se naposletku složile prošlog vikenda i Bojan je u petak, 10. avgusta, došao u Višegrad kako bi konačno ostvario jedan od svojih ribolovačkih snova – da peca mrenu na Drini.
Ja sam se maksimalno potrudio da mu prvi boravak u ovom gradu učinim što prijatnijim, tj. da budem što bolji domaćin, pa sam ga sačekao na trgu kod čuvene ćuprije, nakon čega smo seli u jedan od obližnjih kafića i odmah otpočeli sa pravljenjem planova za dva predstojeća dana ribolova.
Major, kako ga mi u klubu Energo tim zovemo, nikada nije pecao na našoj najvećoj i najlepšoj planinskoj reci, a odavno mi je rekao da ga posebno zanima da lovi mrenu, pa sam se time i rukovodio kada sam smišljao na koje mesto da idemo i šta da probamo. Na ruku nam je išlo to što je tih dana skobalj veoma slabo radio; naime, kada je aktivan, od njega gotovo da nije moguće ciljano loviti ma koju drugu mirnu vrstu. Posle malo premišljanja, odlučio sam se za potes u blizini tzv. tamnice (gde je, po legendi, Kraljević Marko na svom Šarcu preskočio Drinu), pretpostavljajući da bismo na pretežno kamenitoj deonici sa umerenim tokom, pogodnoj za pecanje fider tehnikom, mogli da hvatamo mrenu.
Nakon što smo obišli nekoliko atraktivnih terena, otišli smo kući, večerali i rano legli ne bismo li makar malo odspavali do 3,20 č, na koliko smo navili alarm kako bismo bili sigurni da ćemo na reku stići dovoljno rano da niko ne zauzme mesto na koje smo se nameračili. Čim je zazvonio, poskakali smo kao zapete puške i spakovali pribor u kola, tako da smo bez žurbe na planirano mesto stigli oko 4,30 č, odabrali pozicije, raspremili se i u 5,30 č počeli da pecamo.
Na samom početku smo izbacili petnaestak magot hranilica punih crva. Na našem mestu je dubina po vodostaju koji smo imali iznosila između četiri i pet metara, dno je stenovito, a protok nije bio izrazito jak već nešto slabiji, taman onakav kakav se za pecanje mrene na fider na toj poziciji pokazao kao idealan, pa smo se nadali da će biti dobrog ribolova. U takvoj vodi mogli smo da pecamo hranilicama sa otežanjem od 60 do 120 g, a osim pomenutih modela magot tipa (za crviće), koristili smo i AS Open End hranilice (otvorenih krajeva) i kavezne sa kramponima, sve sa otežanjima od 60 do 120 g, zavisno od daljine na koju smo zabacivali i od snage toka u konkretnoj tački.
Opredelili smo se i za istu primamu – Golden Fish sa aromom sira (jer taj miris mrena svuda na svetu voli), koju smo otežali jednakom količinom teške zemlje Pro Fishing, a smesu smo potom obogatili većim količinama mrtvih i živih crva.
Nažalost, već posle pola sata videli smo da se stvari po svoj prilici neće odvijati u skladu sa našim očekivanjima, jer se riba uopšte nije javljala. Ipak, nastavili smo sa pecanjem sve do 13 č, ali smo za sve to vreme uhvatili samo po par komada i bilo nam je sasvim jasno da riba nije raspoložena za jelo... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 461-)