Leto definitivno nije najbolji deo godine za ribolov sa morske obale, pogotovo u turističkim centrima, u kojima tada vlada velika gužva. Da stvar bude još gora, osim sa tim problemom, mi prosečni slatkovodni ribolovci sada treba da se izborimo i sa manjkom vremena, samopouzdanja, iskustva u pecanju na moru i odgovarajućeg pribora. Jedan od dobrih načina da sa svim tim otežavajućim okolnostima izađemo na kraj je da pecamo onako kako najbolje znamo i umemo
Jedna od velikih ribolovačkih istina – da to što neko dobro peca na slatkoj vodi uopšte ne znači da će biti uspešan na moru – u potpunosti je primenljiva na moj slučaj. Moj morski ribolov se decenijama uglavnom svodio na lov preko prsta, iz gumenog dečjeg čamca, a najveći ulov bilo mi je nekoliko lepih orada, koje sam skoro slučajno uhvatio pre nekoliko godina. Kao i većinu drugih kolega sa »kontinenta«, i mene su u tome da se »razmašem« umnogome sprečavala razna ograničenja, npr. u količini opreme koju je na godišnji odmor moguće poneti (a koja je uz to uglavnom manje ili više neodgovarajuća), ili u vremenu (većina građana Srbije koji na odmor idu u različitim turističkim aranžmanima ostaje na moru svega 10-12 dana, a pri tom, naravno, samo mali deo tog vremena može da odvoji za ribolov zbog brojnih neizbežnih porodičnih i drugih obaveza i aktivnosti). No mislim da je najveći problem, ipak, u našem nepoznavanju mora i morskog ribolova, te u tome što se slepo držimo pravila pecanja na slatkim vodama.
PROŠLE GODINE SAM DONEKLE uspeo da probijem tu barijeru, ali me je to koštalo mnogo vremena, energije i pribora. Pokušao sam najpre više varijanti ribolova na nekoliko lokacija na području Budve (gde već godinama letujem) od rta Zavala do Rafailovića, i pri tom iskidao bukvalno sva olova, desetak varalica i skoro sve hranilice koje sam poneo (pedesetak komada), uz poražavajući rezultat, jer sam od svih varijanti ribolova jedino bio relativno uspešan u pecanju preko prsta, sa gorepomenutog dečjeg čamca i sa obale (plaže). No kao i svaki put kada sve opcije budu na izmaku, setio sam se jednog od omiljenih pitanja–saveta Dragana Gace Panića, doajena našeg takmičarskog ribolova: »Čiko, jesi sve probao?«. Ta doskočica, koja je među takmičarima u pecanju na plovak odavno ušla u legendu, naterala me je da razmislim, a kada sam to učinio, shvatio sam da u tom silnom lutanju od mesta do mesta i od tehnike do tehnike nisam probao, verovali ili ne, osim mušičarenja, koje ne upražnjavam, jedino klasični fider, već punu deceniju meni najomiljeniji način pecanja!
I tako sam prošlog leta, poslednjeg dana svog boravka na moru, prvi put zabacio fider onako kako to činim u Srbiji, i to nasred plaže, na manje od sto metara od smeštaja. Te večeri, posle toliko godina nasumičnih i mahom sasvim neuspešnih pokušaja da pronađem neki efikasan pristup, otkrio sam koliko je fider na moru interesantan i koliko može da bude uspešan. Nažalost, kao što vam je iz prethodno napisanog jasno, nisam imao više ni hranilica ni vremena da svoje otkriće produbim...
ALI TO JE BILO SASVIM dovoljno kao motiv da se za ovu sezonu bolje pripremim. Poneo sam pre svega fider štap (Benzar Competition Feeder od 3,6 m), te dovoljno hranilica i prihrane (Golden Fish), uglavnom one sa aromom sira, koju mnoge morske ribe koje se love sa obale vole. I sve to ispostavilo se kao pun pogodak!
Svakodnevni jutarnji izlasci na vodu bili su vrlo uspešni i donosili su vrlo raznovrsne ulove, a pecanje u ranim satima bilo je sasvim dovoljno da se nauživam i istovremeno mi je ostavljalo dovoljno vremena za porodicu i sve za godišnji odmor uobičajene aktivnosti. Jutarnji cug se pokazao kao vrlo izdašan, budući da sam od 5 do 7,30 č lovio u proseku između 20 i 30 riba... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 461-)