Naš proslavljeni šarandžija Bojan Bojanić nedavno je izveo zanimljiv eksperiment, u želji da pokaže da Begej nije mrtva reka, kao što mnogi Zrenjanici misle, već da se na njemu šaran može uspešno pecati, čak i u samom gradu
Begej je reka koja izvire u Rumuniji, u Karpatima. Dug je 254 km, a tok kroz našu zemlju, do ušća u Tisu, prekoputa Titela, iznosi 75 km. U Rumuniji prolazi kroz centar Temišvara i pored više sela i zaseoka, ali je sve do Zrenjanina bogat ribom i po svoj prilici nije zagađen, da bi se onda stvar potpuno promenila kao posledica direktnih izliva (bez filtera) gradske kanalizacije i industrijskih otpadnih voda. Zbog toga je doskora Begej u samom gradu i nizvodno od njega bio mrtav kad je reč o ribljoj populaciji. Srećom u nesreći, većina najvećih zagađivača je poslednjih godina propala, pa se život polako vraća u ovu reku i u Zrenjaninu i nizvodno, a sa njim i ribolovci na njene obale.
Premda sam čuo za to, priznajem da me je iznenadio predlog Bojana Bojanića, sedmostrukog prvaka Srbije u šaranskom ribolovu i višestrukog reprezentativca, da napravimo reportažu o lovu šarana na Begeju usred grada.
– DOSADILO MI JE VIŠE da stalno pričam istu priču o pecanju šarana na »uhvati i pusti« revirima – rekao mi je Bojan u telefonskom razgovoru i dodao: – ‘Ajde da uradimo nešto što još niko nije, da ulovimo šarana na Begeju u samom Zrenjaninu i uradimo prilog o tome.
Ja sam smatrao da je pecanje na Begeju jedna vrsta nemoguće misije, uz sve Bojanovo iskustvo i umeće, pa sam mu sugerisao da ipak prvo proba, pre nego što dođem, a on mi je odgovorio: – Sigurno ćemo ga upecati! Budi spreman sutra, zovem te čim prvi padne. E, tada sam već počeo drugačije da razmišljam, jer ako takav majstor, koji pri tom nije lak na obećanjima, kaže da će uhvatiti ribu, onda na tu mogućnost zaista treba ozbiljno računati. Sutradan je sve bilo spremno za polazak i snimanje, a Bojan mi je poslao poruku oko devet sati: – Dođite, imam dva komada! Aleksa, koji u našoj maloj ekipi obavlja snimateljski posao, još nije mogao da se opasulji i u čudu je komentarisao: – Pa to je u centru grada, kod stare pivare?! Ma daj, tamo nema ribe, tamo je sve zagađeno!
Ubrzo smo stigli iz Opova u Zrenjanin, parkirali auto na Žitnom trgu i krenuli ka Pešačkom mostu. Usput smo videli jednog momka sa varaličarskim priborom kako silazi stepeništem sa mosta na reku. Bubnuo sam Aleksu u rame da pogleda: – A, šta sad kažeš!?
SA SREDINE PEŠAČKOG mosta imali smo široki pogled na Begej. Odmah sam shvatio o čemu se radi. Ne samo da reka nije bila mrtva, nego je bucov jurio na sve strane, a u travi koja je plovila sredinom toka povremeno bi se izbacio poneki veliki protfiš. Ispod mosta, prema policijskoj stanici, jedan mlađi kolega bacao je varalicu, a nizvodno je jedan stariji čovek pecao na plovak. »Eto neke vajde i od ekonomske krize, bar je Begej opet pun života«, pomislio sam, a u tom trenutku mi je zazvonio telefon. Bio je to Bojan, koji mi je rekao da ćemo ga videti ako pogledamo nizvodno. Stajao je na starom pristaništu kod stare pivare i mahao nam jednom rukom, u kojoj mu je bio mobilni, dok je drugom držao štap, na kom je u tom času imao ribu, a onda je prineo mobilni ustima i dodao: – Palite kameru, ovo je već deveti od jutros!... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 462-)