Pedesetak metara od Brankovog mosta i tek nešto više od prvih zgrada Beograda na vodi, u urbanom ambijentu, na obali reke koja je sve samo ne čista, već nekoliko nedelja se na malom prostoru tiska bar po dvadesetak ribolovaca, koji veoma uspešno hvataju tolstolobika sistemima sa hranilicom, isključivo na kuglice stiropora
Do pre nekoliko godina, u Srbiji se tolstolobik udicom za usta hvatao samo slučajno, kada bi usisao mamac namenjen nekoj drugoj vrsti, a većina ribolovaca bila je ubeđena da se ta snažna riba koja može da naraste i preko 40 kilograma, ciljano može loviti samo na nedozvoljeni način, tzv. grabuljanjem. Međutim, zahvaljujući pre svega našim severnim susedima, Mađarima, odnosno tome što su otkrili da je »bika« moguće primamiti hranama koje u vodi prave maglu i počeli da prave i sada već legendarne Technoplankton tablete (koje se polako otapaju u vodi) i sisteme za njihovu montažu (najčešće sa dve udice), a potom i brašnaste prihrane za ovu ribu, i kod nas se regularno pecanje tolstolobika i dubinskim metodom i na plovak »primilo«. Štaviše, iz godine u godinu upražnjava ga sve više ribolovaca, jer ove vrste uvezene iz Azije ima sve više, a budući da je i borbena i jaka, zanimljivo ju je loviti.
U POSLEDNJE DVE-TRI godine se za ciljani lov tolstolobika opredeljuje i sve više beogradskih pecaroša, koji u periodima kada ova riba dobro radi zaposedaju obale Save, premeštajući se onako kako se sele jata ili danima pecajući na istom mestu i hvatajući od nekoliko jedinki do više desetina komada dnevno, jer za ovu vrstu, kao i za druge alohtone, od 2009. godine nema ni minimalne mere niti ma kakvog ograničenja dnevnog ulova ostvarenog na regularan način.
Poslednjih dana pred izlazak ovog broja tolstolobik je izuzetno dobro radio uz desnu obalu Save, malo nizvodno od prvih završenih zgrada »Beograda na vodi«, manje od 100 m uzvodno od Brankovog mosta. Tu se zato na delu obale dugom ne više od 40 m tiskalo i po 15-20 ribolovaca, većinom sa po tri dubinke (neki, doduše i sa samo jednim štapom), koji su zabacivali jedva desetak metara i hvatali i po 30-40 kg ribe za dan (a pojedinci i više). Svi koriste štapove duge od 2,7 do oko 3,6 m, velike težine bacanja (i preko 200 g), jake mašinice, te osnovni najlon debljine 0,30-0,50 mm. Na njega navlače žičanu hranilicu (najčešće »lubeničarku«), u koju utiskuju pozamašnu količinu primame napravljene tako da pravi beličasti oblak u vodi. Pojedinci za osnovu koriste neku od domaćih kupovnih hrana za tolstolobika, kojoj dodaju mleko u prahu i gustin, a drugi mešaju prezlu, fino mleveno kukuruzno ili pšenično brašno, mleko u prahu i neke druge sastojke, ne bi li im se primama polako otapala u vodi i dovlačila ribu blizu hranilice. Time se povećavaju izgledi da ona, usisavajući mirisnu i za nju privlačnu »maglu«, u usta uvuče i na predvez dug jedva 10 cm montiranu udicu, najčešće veličine 1 ili 2, koju svi mamče belim ili obojenim kuglicama stiropora (neki stavljaju samo jednu, a drugi dve ili tri, neretko različitih boja) i ostave da visi malo ispod primame ili je zabodu u nju (kao u metod-fideru) ... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 462-)