Od sumraka do svitanja

Odav­no je po­zna­to da uspe­šnog lo­va ša­ra­na na otvo­re­nim vo­da­ma ne­ma bez du­ge pri­pre­me me­sta, tj. bez re­dov­nog hra­nje­nja od­go­va­ra­ju­ćom pri­ma­mom, do­brog iz­bo­ra mam­ca i pri­bo­ra, sva­ko­dnev­nog če­ka­nja na uda­rac, te smi­re­no­sti i ume­ća da se on re­a­li­zu­je. Kad se sve koc­ki­ce slo­že, ulo­že­no se vi­še­stru­ko is­pla­ti kroz sjaj­nu bor­bu i uspo­me­ne za ceo ži­vot

Dra­gan Ra­di­vo­je­vić Daj­ka, is­ku­sni i uspe­šni be­o­grad­ski ša­ran­dži­ja, o či­jim smo ulo­vi­ma u Ri­bo­lo­vu u vi­še na­vra­ta pi­sa­li, od po­čet­ka ove go­di­ne i od­la­ska u pen­zi­ju prak­tič­no se pre­se­lio u Sef­ke­rin, na splav pri­ve­zan niz­vod­no od mo­sta, i u pot­pu­no­sti po­sve­tio omi­lje­nom ho­bi­ju. On re­dov­no hra­ni me­sto is­pred spla­va, gde do­bi­ja ša­ra­ne, ba­bu­ške i be­lu ri­bu, a po­vre­me­no tu lo­vi i gra­blji­vi­ce, ali odr­ža­va i još jed­nu po­zi­ci­ju, na ko­joj pe­ca iz svog ka­bi­na­ša.

Po­put ve­ći­ne dru­gih spe­ci­ja­li­sta za »vo­de­nu li­si­cu« sa na­ših re­ka, Daj­ka se dr­ži prin­ci­pa da je u lo­vu te ri­be naj­va­žni­ji kon­ti­nu­i­tet, pa na oba me­sta sva­ko­dnev­no ba­ca po par ša­ka sta­rog ku­ku­ru­za »am­bar­ca«, ko­ji pret­hod­no krat­ko ku­va, tek to­li­ko da ma­lo od­mek­ne. Na taj ku­ku­ruz i pe­ca, s tim što ga ne ka­či di­rekt­no na udi­cu, već ga oba­ve­zno po­sta­vlja na dla­ku. To­kom go­di­ne je eks­pe­ri­men­ti­sao sa aro­ma­ma, ali je usta­no­vio da mi­ri­sa­nje ku­ku­ru­za ne do­no­si ni ve­ći broj uda­ra­ca ni­ti vi­še ri­be, pa i za ma­mac i za pri­hra­nu ko­ri­sti zr­ne­vlje kom ne do­da­je ama baš ni­šta.

Od po­čet­ka ove go­di­ne uglav­nom je do­bi­jao sit­ni­je ša­ra­ne, te­ške od jed­nog do tri ki­lo­gra­ma, ali je u po­sled­njih ne­ko­li­ko sed­mi­ca upi­sao vi­še le­pih ulo­va, uhva­tiv­ši za po­če­tak je­din­ku od osam ki­lo­gra­ma, a na kra­ju pr­ve de­ka­de ovog me­se­ca, za ma­nje od 12 sa­ti – dve pre­div­ne ri­be. Naj­pre mu je u ne­de­lju 9. sep­tem­bra uve­če, na me­stu na kom mam­ce pla­si­ra ne­da­le­ko od po­ve­li­ke go­mi­le po­to­plje­nog gra­nja, uda­rio tro­fej­ni ša­ran od 11 kg, kog je iz­mo­rio za de­se­tak mi­nu­ta i po­tom pri­hva­tio me­re­do­vom. O ne­sva­ki­da­šnjem ulo­vu, ka­kav se na Ta­mi­šu ret­ko ostva­ru­je, Daj­ka je te­le­fo­nom oba­ve­stio ne­ko­li­ci­nu pri­ja­te­lja i ko­le­ga, a on­da je re­šio da se ne vra­ća na splav, već da pre­spa­va na ka­bi­na­šu i da od svi­ta­nja na­sta­vi sa pe­ca­njem... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 463-)