Tokom poslednje decenije svedoci smo postepenog menjanja mnogih navika naših mladičara. Silikonske glavinjare postale su jedan od glavnih mamaca, sve se više lovi na upredene strune, stari, veoma oštri, ali i teški varaličarski štapovi ustupaju mesto znatno lakšim dvodelcima slične akcije, otkrivaju se neka nova mesta i tereni (poput onih u okolini Malog Zvornika), a sve više ribolovaca vraća u vodu i mladice trofejne veličine. Ovo je priča o jednom takvom nedavnom ulovu
Premoren i slomljen od naporne radne sedmice, te nedelje, 26. februara, jedva sam ustao iz kreveta. Dok sam se nekako vukao ka kuhinji, pogledao sam kroz prozor i video da je dan siv i tmuran, idealan za povratak u krevet, ali sam ipak nekako naterao sebe da skuvam kafu, čiji su me miris i ukus malo razbudili i razbistrili mi misli, pa sam morao da priznam sebi da je dan idealan i za lov mladice. S druge strane, skoro je podne, a meni za pakovanje pribora i opreme treba jedno sat, te potom isto toliko da bih kolima stigao do Ljubovije, što će reći da je kasno za takvu akciju. Dok se tako lomim, zvoni mi telefon i drugari Igor Petrović i Ivan Nikolić najavljuju da za koji minut stižu na kafu. Počinju uobičajene ribolovačke priče, ali meni i dalje đavo ne da mira; ipak mi se ide na Drinu, jer je voda sijera i dan tmuran, sa ponekom kapi kiše, što je idealno za mladicu, a opet, već je 12,45 č. Nabacujem drugarima da su mladičari iz Malog Zvornika ove zime imali podosta mladica, a mi tuda samo projurimo, idući ka Ljuboviji, iako nam je taj teren, na kom očigledno ima ribe zahvaljujući višegodišenjem ozbiljnom radu ribočuvara sa obe strane reke, takoreći ispred nosa, pa bismo mogli da odemo nekada i na sat-dva, pred mrak. Igor me je, kao dokazani čovek od akcije, odmah podržao, dok se Ivan nećkao, ali kada smo na internetu videli da je trenutni vodostaj kod Radalja 200, što je idealno, za samo nekoliko minuta bili smo u kolima!
VEĆ NA ZAOBILAZNOM PUTU vidimo da je voda mnogo mutnija nego što smo očekivali, pa želja pomalo splašnjava, ali sada nema nazad. Prolazimo Tubiće, kamp, Brasinu, Borinu i Radalj i u vožnji menjamo plan, te odlučujemo da krenemo od džamije u Malom Zvorniku. Radalj je mali teren, a do mraka imamo dobra četiri sata, sasvim dovoljno ako se sve ostale kockice slože. Ali na samo 10 minuta od radaljske pozicije, na Džamiji doživljavamo šok, jer nas dočekuje pad vode kakav do tada nismo videli – sa 200 na 60. Petrovićev smeh, koji je usledio, još mi odzvanja u ušima, kao i njegovo pitanje: »Hoćeš li iz patika da pecaš ili ćeš čizmice da obuješ, šta ćeš sada Galamdžijo?«. Osetih se poraženim. Ceo sat samo sam gledao kako se Igor šeta kroz vodu u kombinezonu, koji je kao pametan i na sve spreman momak, za razliku od mene, poneo. A ti Nikola bacaj sada sa obale, zapinji i muči se, kad nećeš da misliš. Bilo kako bilo, preorasmo teren uzduž i popreko a da se ništa nije desilo. Tada mi pade na pamet da nismo daleko od zvorničke brane, pa rekoh Igoru: » 'Ajmo pod branu da koji put bacimo!« ... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br 423-)