Premda relativno skoro uneta, štuka je postala za ribolovce jedna od dve najvažnije i najinteresantnije grabljivice na Vlasinskom jezeru. Iako je ima dosta i dostiže zavidne veličine, nije je lako loviti. Ali kada se poklope povoljni vremenski uslovi, dobro poznavanje terena i izbor taktike, kao i veština ribolovaca, izvestan je ribolov koji se pamti
Nakon duže apstinencije od ribolova, konačno mi se krajem aprila ukazala idealna prilika za odlazak na vodu. Ali budući da je smuđ, riba koju najčešće lovim, u zabrani, a da som nije pri apetitu, bio sam u ozbiljnoj dilemi šta i gde da uopšte probam da pecam. Kao prizvan, par dana pre datuma koji sam odredio za ribolov, javio mi se Dimitrije Kovandžić, moj drug iz Vlasotinca, da mu pomognem oko odabira mašinice, a usput mi je pomenuo da su se na Vlasinskom jezeru tih dana javljale lepe štuke. Nije morao mnogo da mi kaže mnogo više od toga, jer me odmah privukla pomisao da odem na to prelepo planinsko jezero i probam da na njemu lovim štuku. Ni oko ekipe sa kojom ću krenuti u tu akciju nije bilo nedoumice – pozvao sam druga Miloša Stankovića, jednog od boljih varaličara koje poznajem, i sa kojim često pecam.
KAKO KAO PASIONIRANI smuđaroš vrlo retko lovim štuku, izbor varalica za tu vrstu mi je oskudan, ali sam i to lako rešio nakon što mi je domaćin Mita rekao da su se na jezeru najbolje pokazale kašike i silikonci. Osim »guma« koje najčešće koristim, poneo sam nekoliko metalnih varalica iz novog Formax Attack programa, pošto su se ti mamci (a pogotovo spineri i kašike), po rečima onih koji su ih već probali, pokazali kao odlični za lov štuke.
Kada je konačno došao dan za ribolov, probudio sam se i pre nego što se oglasio alarm na mobilnom telefonu, brzo ispio kafu i krenuo na Vlasinu. Uz razgovor o taktici koju ćemo primeniti, put od skoro dva sata proleteo je začas i stigli smo na jezero. Dočekao nas je Dimitrije, takođe strastveni varaličar, ali koji najradije lovi štuku i klena. Uz domaće slatko i rakijicu nam je objasnio kakva je konfiguracija dna na delu na kome ćemo loviti, kolika je dubina i preporučio nam je koje varalice da forsiramo.
Jutro je obećavalo budući da je bilo oblačno, ali bez kiše, skoro pa mirno, što je idealno vreme za pecanje, i to naročito štuke. Puni elana seli smo u čamac i ribolov je mogao da počne. Prvu poziciju na koju smo stali pretražili smo na brzinu različitim varalicama (voblerom, kašikom, leptirom i silikoncima), ali nismo imali ni udarac, pa smo posle petnaestak minuta promenili mesto. I to drugo je bilo slično prvom, sa dubinom između dva i četiri metra i dosta stare trave na dnu, iz koje bi štuka trebalo da vreba svoj plen, ali ni tu se ništa nije desilo.
POČETNA EUFORIJA POLAKO je opadala, ali tada je vetar počeo da duva sve jače, što često zna da bude okidač za skoro sve grabljivice, pa smo se nadali da bi tako moglo da bude i ovog puta. Nakon nekoliko promenjenih lokacija na kojima se ništa nije desilo, stali smo na jednu poprilično udaljenu od obale, ali na kojoj voda nije tako duboka. Tu je Miloš imao prvi udarac za upis toga dana i posle kraće borbe u čamcu se našla lepa štuka, teška između 2,5 i 3 kg, koju smo posle slikanja vratili u vodu (na Vlasinskom jezeru je za štuku i pastrmku propisan režim ribolova »uhvati i pusti« – prim. ur.).
Nismo ni završili sa čestitanjem Milošu, a Dimitrijev otac oglasio se čuvenim: »Evo je!« ... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 479-)