Ribolov arhiva

Sa pri­ja­te­ljem Đo­le­tom sam po­čet­kom dru­ge po­lo­vi­ne av­gu­sta po­no­vo po­se­tio me­sto na Du­na­vu na ko­me smo 14 da­na pre to­ga uspe­šno pe­ca­li be­lu ri­bu bo­lo­nje­zi­ma, o če­mu sam pi­sao u pro­šlom bro­ju. To je bi­la do­bra pri­li­ka da upo­re­di­mo re­zul­ta­te dva ri­bo­lo­va po go­to­vo iden­tič­nom vo­do­sta­ju, u vr­lo slič­nim vre­men­skim uslo­vi­ma, uz upo­tre­bu iste teh­ni­ke, pri­bo­ra, pri­ma­me, si­ste­ma i ma­ma­ca.

Fi­der teh­ni­kom lo­vim već sko­ro šest go­di­na, ali se i da­lje tru­dim da o njoj sa­znam što vi­še, pa mar­lji­vo pri­ku­pljam in­for­ma­ci­je i ide­je, a one ko­je mi se uči­ne pri­men­lji­vim na­sto­jim da što pre is­pro­bam na vo­di, ne ža­le­ći pri tom vre­me i trud. Če­sto pe­ca­ju­ći na Ta­mi­šu, na kom iz se­zo­ne u se­zo­nu ima sve vi­še fi­de­ra­ša, pri­me­tio sam da mno­gi pro­la­ze znat­no sla­bi­je ne­go što bi mo­gli za­to što ig­no­ri­šu ne­ke ele­men­te vred­ne pa­žnje, isto­vre­me­no se usred­sre­đu­ju­ći vi­še no što je po­treb­no na stva­ri ko­je ni­su bit­ne. Sto­ga sam u ovom pri­logu sa­brao svo­ja za­pa­ža­nja o pra­vil­nom pe­ca­nju be­le ri­be fi­der teh­ni­kom na Ta­mi­šu, po­seb­no se osvrćući na pe­riod ko­ji je pred na­ma.

Iako je od ta­da pro­šlo pu­nih pet go­di­na, od­lič­no se se­ćam 15. av­gu­sta 2008, ka­da sam sa­svim slu­čaj­no »ot­krio« teh­ni­ku ko­tr­lja­nja. Tog oblač­nog ju­tra sam kao i mno­go pu­ta ra­ni­je kre­nuo na Ju­žnu Mo­ra­vu da pe­cam mre­nu du­bin­skim me­to­dom. U skla­du sa ra­ni­jim is­ku­stvi­ma iz let­njih me­se­ci, oče­ki­vao sam do­bar ulov, a od ma­ma­ca sam imao lar­vu vo­de­nog cve­ta i po­ne­što gli­sta. Na br­zi­nu sam ulo­vio ne­ko­li­ko šilj­ki­ca (sit­nih mre­na), a on­da sam gre­škom za­ba­cio u br­zak, ko­ji je po­čeo da no­si moj si­stem za­jed­no sa pri­lič­no te­škim olo­vom. Če­kao sam da se uteg za­u­sta­vi, ne bih li sta­vio štap na dr­žač i na­sta­vio da pe­cam, a do­če­kao sam sna­žan uda­rac, ko­ji mi je uma­lo iz­bio štap iz ru­ke. In­stink­tiv­no sam re­a­go­vao sna­žnom kon­trom, i bio uve­ren da sam za­peo za ka­men, ali je on, na mo­je za­pre­pa­šće­nje, po­čeo da se kre­će uz­vod­no... A on­da se naj­lon iz­ne­na­da ola­ba­vio. Iz­va­dio sam si­stem i shva­tio da je udi­ca pu­kla od te­ži­ne krup­ne i ja­ke ri­be.

Sre­di­nom le­ta u ri­bo­lov uglav­nom ide­mo ra­no uju­tru ili u ka­snim po­po­dnev­nim i ve­čer­njim sa­ti­ma, ka­da je bo­ra­vak na vo­di znat­no pri­jat­ni­ji a i mo­guć­nost da ne­što ulo­vi­mo ve­ća ne­go u naj­to­pli­jem de­lu da­na. Ali ne­ka­da ni­smo u pri­li­ci da bi­ra­mo, pa sam se ta­ko pro­šle ne­de­lje sa pri­ja­te­ljem Đo­le­tom za­te­kao na Du­na­vu u vre­me ka­da je pr­va, ju­tar­nja sme­na ri­bo­lo­va­ca već uve­li­ko bi­la kod ku­će.

Po­sled­nji ogrom­ni po­rast Du­na­va, ko­ji je u ne­kim ze­mlja­ma do­sti­gao re­kord­ni ni­vo, a i te ka­ko se ose­tio i kod nas, do­veo je do to­ga da ša­ran po­beg­ne iz vi­še rib­nja­ka lo­ci­ra­nih uz re­ku. Za­hva­lju­ju­ći tom »ne­plan­skom po­ri­blja­va­nju« go­la­ći su se jed­no vre­me ma­sov­no lo­vi­li u gor­njem i sred­njem to­ku Du­na­va kroz na­šu ze­mlju, a na­ro­či­to od Če­la­re­va niz­vod­no, sve do Groc­ke, na te­re­nu na kom ja sa svo­jim dru­ga­ri­ma već go­di­na­ma iz čam­ca du­bin­skim me­to­dom pe­cam ša­ra­na i ba­bu­šku.