Ribolov arhiva

Bo­van­sko je­ze­ro je na­sta­lo 1978. go­di­ne, po­di­za­njem bra­ne na So­ko­banj­skoj Mo­ra­vi­ci, kod se­la Bo­van, iz­me­đu So­ko­ba­nje i Alek­sin­ca. Du­go je 8 km, ši­ro­ko do 0,5 km, a nje­go­va naj­ve­ća du­bi­na iz­no­si oko 50 m. Osim za pri­jem bu­jič­nih vo­da Mo­ra­vi­ce i nje­nih pri­to­ka, slu­ži i za snab­de­va­nje Alek­sin­ca pi­ja­ćom vo­dom. Ovo je naj­po­pu­lar­ni­je i naj­po­se­će­ni­je je­ze­ro u ju­go­i­stoč­noj Sr­bi­ji, na ko­je to­kom let­nje se­zo­ne do­la­ze ne sa­mo ri­bo­lov­ci iz okol­nih gra­do­va već i nji­ho­ve mno­go­broj­ne ko­le­ge i tu­ri­sti iz Be­o­gra­da, Voj­vo­di­ne i svih osta­lih de­lo­va Sr­bi­je. Cr­ve­na ze­mlja je je­dan od omi­lje­ni­jih ri­bo­lov­nih te­re­na na Bov­nu.

Štap Tra­buc­co Sygnum MRX-V Qu­i­ver me je za­in­te­re­so­vao me­se­ci­ma pre što sam ga pr­vi put uzeo u ru­ke. Na osno­vu ka­rak­te­ri­sti­ka i fo­to­gra­fi­ja u Tra­buc­co­vom ka­ta­lo­gu za 2013. go­di­nu, bi­lo mi je ja­sno da se ra­di o vr­hun­skom šta­pu, ko­ji bi osim za tak­mi­ča­re, po­put me­ne, bio od­li­čan i za one re­kre­a­tiv­ce ko­ji ozbilj­no pri­stu­pa­ju pe­ca­nju na fi­der. Pri­li­ka da ga ko­nač­no is­pro­bam na vo­di uka­za­la mi se kra­jem ju­la, na fi­der ku­pu u Pan­če­vu.

Soma let­i na Dunavu uglavnom ciljano lovim dži­go­va­njem, na du­bo­kim po­zi­ci­ja­ma pu­nim kr­ša, a to ni­je ri­bo­lov za sva­ko­ga. Za­to u ta­kve akcije vo­dim sa­mo »bi­ra­no dru­štvo«, tj. is­ku­sne i upo­r­ne ri­bo­lov­ce, koji ne­će po­če­ti da ku­ka­ju čim na dnu Du­na­va osta­ve ne­ko­li­ko va­ra­li­ca, a ume­ju da se sna­đu u stre­snim si­tu­a­ci­ja­ma ko­je kru­pan som mo­že da pri­re­di. Je­dan od ta­kvih je Voj­če Fi­li­po­vić iz Ve­li­kog Gra­di­šta, maj­stor va­ra­li­ča­re­nja sa vi­še­de­ce­nij­skim sta­žom, ko­ji je ši­roj jav­no­sti naj­po­zna­ti­ji kao kon­struk­tor i pro­iz­vo­đač si­li­kon­skih gla­vi­nja­ra i še­do­va Mr­ša.

Ve­ći­na ri­bo­lo­vač­kih na­tje­ca­nja se odr­ža­va da­nju, a za­ne­ma­ri­vo ma­li dio no­ću, u zo­ru ili u su­mrak. Na­rav­no, raz­log za ta­kvu sat­ni­cu vr­lo je lo­gi­čan – or­ga­ni­za­to­ri­ma i uče­sni­ci­ma je ta­ko naj­lak­še, a to što se ri­ba ta­da ne hra­ni naj­in­ten­ziv­ni­je ni­je pre­sud­no, jer su uvje­ti u sva­kom slu­ča­ju isti za sve. No sre­ćom, ta­kva su sa­mo na­tje­ca­nja, jer ka­da sa­mi od­re­đu­je­mo vri­je­me od­la­ska u ri­bo­lov, rav­na­mo se pr­ven­stve­no pre­ma ri­bljem ape­ti­tu.

Le­ti se ša­ran naj­bo­lje lo­vi na tzv. otvo­re­nim vo­da­ma, tj. na re­ka­ma i ve­li­kim je­ze­ri­ma. Ali mno­gi lju­bi­te­lji ko­mer­ci­jal­nih re­vi­ra ne od­u­sta­ju od pe­ca­nja na tim ma­lim i ri­bom pre­bo­ga­tim sta­ja­ći­ca­ma, bez ob­zi­ra na to što vi­so­ke tem­pe­ra­tu­re u ve­li­koj me­ri ne­po­voljno uti­ču na ak­tiv­nost ša­ra­na u nji­ma. Šta­vi­še, oni naj­isku­sni­ji, naj­u­por­ni­ji i naj­ve­šti­ji i ta­da uspe­šno lo­ve.