Ri­bo­lov na sa­svim ma­lim sta­ja­ći­ca­ma, na ko­ji­ma su nam mno­ge iz­gled­ne tač­ke do­stup­ne sa me­sta na­ ko­me se­di­mo, či­ni se mno­go lak­šim ne­go što za­pra­vo je­ste. To po­go­to­vo va­ži za hlad­ni­ji deo go­di­ne, ka­da je ri­ba ne­ret­ko gru­pi­sa­na na sa­svim ma­lom pro­sto­ru i uz to sla­bo za­in­te­re­so­va­na za hra­nu, pa je po­treb­no ve­o­ma mno­go zna­nja ka­ko bi­smo je ot­kri­li, do­bro ukom­po­no­va­li si­stem, oda­bra­li pra­vil­nu pri­hra­nu i ma­mac i le­po se na­lo­vi­li.

Pri po­me­nu fi­ber­gla­sa, ve­ći­na ri­bo­lo­va­ca po­mi­sli na ne­sa­lo­mi­ve, ali te­ške i ne­ret­ko pre­te­ra­no »glin­dža­ve« dvo­del­ne šta­po­ve Ger­mi­na i To­koz, na­pra­vlje­ne od pu­nog ma­te­ri­ja­la. Te ro­bu­sne »mot­ke« i da­nas su deo pri­bo­ra mno­gih sta­ri­jih ko­le­ga, dok oni mla­đi, a po­go­to­vo va­ra­li­ča­ri i plov­ka­ro­ši, pre­fe­ri­ra­ju šta­po­ve od gra­fit­nih (»kar­bon­skih«) vla­ka­na. Ali ta­kva dis­pro­por­ci­ja u za­stu­plje­no­sti ne zna­či da je fi­ber­glas pre­va­zi­đen i da se ne ko­ri­sti za iz­ra­du šta­po­va (uklju­ču­ju­ći i ne­ke eks­klu­ziv­ne mo­de­le).

U po­sled­njem na­stav­ku se­ri­ja­la o va­ra­li­ča­re­nju jed­nom od naj­e­fi­ka­sni­jih teh­ni­ka za lov štu­ke na ve­štač­ke mam­ce, sa­zna­će­te ko­je su omi­lje­ne »za­re« i »pro­pe­le­ri« jed­nog od naj­u­spe­šni­jih evrop­skih štu­ka­ro­ša i ko­je na­či­ne vo­đe­nja on pre­po­ru­ču­je za te iz­u­zet­no lov­ne po­vr­šin­ce.

Šta­po­vi za ri­bo­lov fi­der teh­ni­kom pre­te­žno su tro­del­ni. Takvih je modela neuporedivo više nego dvodelaca - to­li­ko da ve­ći­na pe­ca­ro­ša ve­ru­je da su i bo­lji, iako je ma­lo ko imao pri­li­ku da uop­šte pro­ba da pe­ca fi­de­rom sa­sta­vlje­nim od dva seg­men­ta. A stva­ri, za­pra­vo, sto­je sko­ro pot­pu­no dru­ga­či­je...

Ka­da u pro­le­će te­ku­ći­ce mren­skog re­gi­o­na na­bu­ja­ju i za­mu­te se od to­plje­nja sne­ga i če­stih ki­ša, pe­ca­nje mre­ne na plo­vak po­sta­je go­to­vo ne­mo­gu­ća mi­si­ja. To je pra­vo vre­me za lov du­bin­skim me­to­dom, sa olo­vom do­volj­no te­škim da mo­že da dr­ži si­stem i me­stu i u naj­ja­čoj stru­ji i sa udi­com na­mam­če­nom sno­pom gli­sta.

Ada Ci­gan­li­ja na­da­le­ko je ču­ve­na pre sve­ga kao naj­ve­će pre­sto­nič­ko ku­pa­li­šte u let­njem pe­ri­o­du. Ali, ovo le­po ve­štač­ko je­ze­ro ne­da­le­ko od cen­tra gra­da, iako da­nas vi­še ne nu­di ta­ko po­volj­ne uslo­ve za ri­bo­lov kao do pre pet­na­e­stak go­di­na, još uvek je pri­vlač­no za pe­ca­ro­še, a oni ko­ji ga do­bro po­zna­ju i re­dov­no po­se­ću­ju mo­gu da ostva­re i natpro­seč­ne ulo­ve za na­še pri­li­ke.