Ni­je iole is­ku­sni­jim ri­bo­lov­ci­ma ne­po­zna­to da pre­da­to­ri mo­gu da se na­vik­nu na ne­ke va­ra­li­ce i pre­zen­ta­ci­je s ko­ji­ma se če­sto sre­ću i da poč­nu da ih iz­be­ga­va­ju. S dru­ge stra­ne, ima i ve­štač­kih ma­ma­ca či­ja lov­nost, či­ni se, da­nas ni­je ni­šta ma­nja ne­go pre ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja ili pre sto­ti­nak go­di­na. Iz­me­đu tih kraj­no­sti sva­ka­ko tre­ba tra­ži­ti for­mu­lu uspe­ha

U pr­vom ovo­go­di­šnjem bro­ju nje­mač­kog ri­bo­lo­vač­kog ma­ga­zi­na Ra­ub­fiš (njem. Ra­ub­fisch, u pre­vo­du – gra­blji­vi­ca) na­i­šao sam na ve­o­ma za­ni­mljiv tekst na va­žnu te­mu – ko­li­ko su gra­bljiv­ce za­pra­vo »pa­met­ne«. Još na fa­kul­te­tu sam sa ve­li­kim za­ni­ma­njem či­tao go­to­vo sve iz kom­pa­ra­tiv­ne psi­ho­lo­gi­je. To je gra­na psi­ho­lo­gi­je ko­ja se ba­vi pro­u­ča­va­njem po­na­ša­nja ži­vo­ti­nja, u na­di da će­mo ta­ko bo­lje ra­zu­mje­ti i na­še, ljud­sko po­na­ša­nje. Ka­da bih mo­rao ukrat­ko od­go­vo­ri­ti da li me ta sa­zna­nja či­ne uspje­šni­jim ri­bo­lov­cem, re­kao bih – bez sum­nje. Već sa­mo pri­hva­ta­nje či­nje­ni­ce da i pro­sti­je ži­vo­tinj­ske vr­ste, po­put ri­ba, ima­ju spo­sob­nost uče­nja, a kroz to po­sta­ju i »pa­met­ni­je«, uve­li­ko je od­re­di­lo moj od­nos pre­ma ri­bo­lo­vu, ko­ji se ogle­da u stal­nom tra­že­nju no­vog i ne­pre­kid­nom eks­pe­ri­men­ti­sa­nju s onim što već imam.

SU­PROT­NO TO­ME, NI­KA­DA NI­SAM ola­ko pri­hva­tao onu ši­ro­ko uko­ri­je­nje­nu »mu­drost« da će ri­ba ka­da »ra­di«, tj. ka­da pro­sto »ho­će«, uze­ti bi­lo šta što joj se po­nu­di. Kao do­kaz toj tvrd­nji če­sto se di­je­le za­ni­mlji­vi vi­deo-sa­dr­ža­ji, po­ne­kad i bi­zar­ni, ko­ji nam po­ka­zu­ju ka­ko ri­bo­lov­ci-avan­tu­ri­sti uspje­šno lo­ve ri­bu (naj­če­šće štu­ku), ko­ri­ste­ći kao va­ra­li­cu go­to­vo sve što čo­vje­ku mo­že pa­sti na pa­met – od igrač­ki­ca iz kin­der-ja­je­ta do sek­su­al­nih po­ma­ga­la. I ta­ko, vje­ru­ju­ći sop­stve­nim oči­ma, la­ko do­đe­mo do po­gre­šnog za­ključ­ka, da će gra­blji­vi­ca, po­što uzi­ma i ono što ni­je ri­bo­lo­vu na­mi­je­nje­ni ma­mac, ka­da »ra­di« uzi­ma­ti bi­lo šta.

ME­ĐU­TIM, ISTI­NA JE DRU­GA­ČI­JA – ri­be na tim snim­ci­ma za­pra­vo na­pa­da­ju ono što go­to­vo ni­ko­me pret­hod­no ni­je pa­lo na pa­met da ko­ri­sti kao va­ra­li­cu. Ti kraj­nje bi­zar­ni ali za­to sa­svim ori­gi­nal­ni »vje­štač­ki mam­ci« uspje­šno su »za­o­bi­šli« sve ono što su ri­be pret­hod­no na­u­či­le da ne uzi­ma­ju pu­tem kla­sič­nog uslo­vlja­va­nja, ope­rant­nog uče­nja i ha­bi­tu­a­ci­je (efek­ta na­vi­ka­va­nja) – vr­sta­ma uče­nja za ko­je su van sva­ke sum­nje spo­sob­ne. Is­ku­stvo ko­je ri­be sti­ču uče­njem (a osnov­ni pred­u­slov uče­nja je po­na­vlja­nje is­ku­stva) po­sta­je po­seb­no bi­tan fak­tor u tzv. uhva­ti i pu­sti ri­bo­lo­vu i na vo­da­ma (na­ro­či­to za­tvo­re­nim) ... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 629-)

 

 

fShare