Sko­balj je kao sport­ska ri­ba ce­njen ne sa­mo zbog svo­je bor­be­no­sti i br­zi­ne ko­jom uzi­ma ma­mac, već i za­to što ume da bu­de iz­u­zet­no iz­bir­ljiv i ne­pred­vi­dlji­vog po­na­ša­nja, pa ni­je ret­kost da na ne­kom me­stu istog da­na mno­gi pro­la­ze lo­še, a onaj ko pro­na­đe naj­bo­lji pri­stup hva­ta ri­bu za ri­bom, kao što se de­si­lo i ovom pri­li­kom

Bez ob­zi­ra na ni­ske tem­pe­ra­tu­re i in­for­ma­ci­ju o ne­ak­tiv­no­sti ri­be na Ju­žnoj Mo­ra­vi bli­zu Ni­ša po­čet­kom dru­ge po­lo­vi­ne fe­bru­a­ra, ipak sam od­lu­čio da slo­bod­no vre­me is­ko­ri­stim da iza­đem na tu re­ku, i to, na­rav­no, gde dru­gde ne­go u na­da­le­ko ču­ve­ni zi­mov­nik Mra­mor, ko­ji su po­sled­njih me­se­ci ri­bo­lov­ci go­to­vo ne­pre­kid­no op­se­da­li.

ZA­ČU­DO, SA­DA SAM TA­MO ZA­TE­KAO mir, ti­ši­nu i tek ne­ko­li­ko ri­bo­lo­va­ca u ce­lom zi­mov­ni­ku, što je za ovaj deo se­zo­ne na tom te­re­nu fe­no­men ra­van fa­ta­mor­ga­ni, ali je s dru­ge stra­ne ipak do­volj­no da sam mo­gao se­bi da ka­žem da ni­sam baš naj­lu­đi.

Te ko­le­ge ko­je sam za­te­kao na oba­li po­tvr­di­le su mi ono što sam čuo – da je ri­ba bi­la ne­ak­tiv­na u pret­hod­nih ne­ko­li­ko da­na, ali to ne da me ni­je de­mo­ra­li­sa­lo, već mi je, baš na­pro­tiv, da­lo do­dat­nu mo­ti­va­ci­ju da se po­seb­no po­tru­dim.

KA­KO JE NE­KO­LI­KO NAJ­I­ZGLED­NI­JIH po­zi­ci­ja bi­lo za­u­ze­to, re­šio sam da se opro­bam na uz­vod­ni­jem de­lu vi­ra, gde je du­bi­na ma­lo ve­ća i tok mir­ni­ji, pa bi, po mo­joj lo­gi­ci, sko­balj (bez ob­zi­ra na svo­ju ne­spor­nu ne­pred­vi­dlji­vost) tre­ba­lo da se po­vu­če ka­da do­bro za­hlad­ni, kao što je sa­da bio slu­čaj... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 631-)

 

 

fShare