Al­ga kla­do­fo­ra je pri­rod­na hra­na sko­ba­lja i dru­gih ci­pri­ni­da iz Dri­ne, Li­ma i ostalih te­ku­ći­ca mren­skog re­gi­o­na. Ni­ti te bilj­ke su od­li­čan ma­mac za lov vo­žnjom plov­ka, ali pre­ko zi­me se ne­ret­ko još bo­lje pro­la­zi na nji­ho­vu imi­ta­ci­ju, tj. na »fi­la­ment« – oko 6 cm dug sno­pić sin­te­tič­kih vla­ka­na.

Efi­ka­snost u pe­ca­nju na plo­vak umno­go­me za­vi­si od pra­vil­nog iz­bo­ra mo­de­la, tj. ob­li­ka i no­si­vo­sti tog in­di­ka­to­ra tr­za­ja i jed­nog od naj­bit­ni­jih de­lo­va na­šeg si­ste­ma. Što vi­še is­ku­stva ri­bo­lo­vac ima, to mu je lak­še da do­bro oda­be­re, ali će i po­čet­ni­ci­ moći da se sna­đu ako se pri­dr­ža­va­ju ne­kih osnov­nih pra­vi­la.

Ri­bo­lov­ni pri­bor se po­ste­pe­no me­nja i mo­der­ni­zu­je. Mno­ge re­kvi­zi­te veo za­bo­ra­va pre­kri­je br­zo na­kon pre­stan­ka pro­iz­vod­nje, ali ima i onih či­ja vred­nost ra­ste sa pro­to­kom vre­me­na. Kra­jem ja­nu­a­ra je u Be­o­gra­du odr­ža­na iz­lo­žba na ko­joj se vi­de­lo da i u Sr­bi­ji ima mno­go pri­bo­ra ko­ji bi do­bio me­sto i u pre­sti­žnim ko­lek­ci­ja­ma »ri­bo­lo­vač­kih old­taj­me­ra«

Po­ne­ki bu­cov ume da iz­ne­na­di va­ra­li­ča­re sa rav­ni­čar­skih vo­do­to­ka to­kom zi­me, uda­ra­ju­ći na spo­ro vo­đen ve­štač­ki ma­mac, na­me­njen dru­gim pre­da­to­ri­ma (smu­đu, štu­ki, ban­da­ru...). Ali po­če­tak 2014. do­neo je na ne­kim te­re­ni­ma, za­hva­lju­ju­ći neo­če­ki­va­no to­ploj vo­di, neo­če­ki­va­no do­bre ulo­ve je­di­nog is­klju­či­vog gra­bljiv­ca me­đu ci­pri­ni­di­ma.

I plo­ti­ca je jed­na od ri­ba ko­je su vre­men­ske pri­li­ke »iz­ba­ci­le iz rit­ma«. Du­go je ni­je bi­lo na po­zi­ci­ja­ma na ko­ji­ma je oče­ku­je­mo u ovo do­ba go­di­ne. Ali, on­da ka­da su mno­gi već po­če­li da gu­be na­du da će je ove zi­me uop­šte lo­vi­ti, ko­nač­no se po­ja­vi­la ta­mo gde je i nor­mal­no da bu­de. Uz ma­lo pri­la­go­đa­va­nja, usle­dio je us­pe­šan ri­bo­lov.

Is­ku­sni ri­bo­lov­ci do­bro zna­ju da na­gla za­hla­đe­nja i oto­plje­nja po pra­vi­lu lo­še uti­ču na rad ri­be, ko­ja u ta­kvim okol­no­sti­ma ne­ret­ko iz­gu­bi ape­tit na ne­ko vre­me, a ka­da i poč­ne da je­de naj­če­šće to či­ni po ne­kom ati­pič­nom rit­mu. Ta­da na uspeh mo­gu ra­ču­na­ti sa­mo oni ko­ji re­še jed­na­či­nu sa vi­še ne­po­zna­tih.