Iako na­sto­jim da gra­blji­vi­ce u sva­koj kon­kret­noj si­tu­a­ci­ji lo­vim naj­pri­mje­re­ni­jom teh­ni­kom i mam­cem, tek sam pro­šle go­di­ne po­čeo da in­ten­ziv­ni­je upra­žnja­vam i si­ste­mat­ski pro­u­ča­vam lov smu­đa mu­va­njem, tj. po­vla­če­njem ži­vog ili mr­tvog ke­de­ra. Taj ve­o­ma efi­ka­sni, ali pri tom iz­u­zet­no sup­ti­lan na­čin pe­ca­nja ne­u­pu­će­ni­ma dje­lu­je ve­o­ma jed­no­stav­no, ali za­pra­vo ima mno­štvo va­ri­ja­ci­ja i zah­ti­je­va od ri­bo­lov­ca da do­bro sklo­pi po­ve­li­ki mo­za­ik ele­me­na­ta ka­ko bi po­sti­gao mak­si­ma­lan efe­kat u da­tom mo­men­tu.

K

ra­jem av­gu­sta, kao i sva­kog le­ta, jed­nu ce­lu ne­de­lju odvo­jio sam za ri­bo­lov na Dri­ni kod Bo­ri­ne, niz­vod­no od Zvor­ni­ka, na te­re­nu na ko­me sam od­ra­stao i pr­vi put za­ba­cio. Zna­ju­ći ko­li­ko če­sto vo­do­staj va­ri­ra (zbog ra­da hi­dro­e­lek­tra­na), što se uve­li­ko od­ra­ža­va na ape­tit ri­ba i nji­ho­vo kre­ta­nje, na­dao sam se da će bar 2-3 da­na uslo­vi bi­ti po­volj­ni za lov krup­ne mre­ne, ko­joj sam pla­ni­rao da se po­sve­tim. Ve­li­ke ri­be, naime, hra­nje­nom me­stu pri­la­ze i na nje­mu poč­nu da jedu slo­bod­ni­je tek po­sle ne­ko­li­ko da­na, ta­ko da su šan­se za br­zi uspeh sim­bo­lič­ne čak i ako na pra­vom me­stu ko­ri­sti­mo do­bro pri­pre­mlje­nu sku­pu hra­nu (a vi­deo sam do­sta ri­bo­lo­va­ca ko­ji mi­sle da je je­di­no ce­na pri­ma­me bi­tna za postizanje dobrih rezultata u lo­vu mre­ne i dru­gih mir­nih vr­sta, što je pot­pu­no ne­tač­no).

Z

a­hva­lju­ju­ći obil­nim ki­ša­ma, Ti­sa je u pro­le­će iz­ra­zi­to na­do­šla, is­pu­ni­la ku­bi­ke i omo­gu­ći­la us­pe­šan mrest svih vr­sta ri­ba. Me­đu­tim, po­tom je po­če­la ve­o­ma br­zo da se po­vla­či – ni­vo joj je pao čak če­ti­ri me­tra za me­sec da­na. U tom pe­ri­o­du po­ja­vi­li su se mi­li­o­ni ko­ma­ra­ca, a ri­bo­lov sa oba­le ote­ža­va­lo je i bla­to, zbog ko­ga se mno­gim iz­gled­nim po­zi­ci­ja­ma kop­ne­nim pu­tem ni­je mo­glo pri­ći, pa ve­ći­na onih ko­ji ne­ma­ju ča­mac ta­da ni­je ni pe­ca­la na ovoj re­ci.

Tog av­gu­stov­skog po­ne­delj­ka, u ka­sno po­pod­ne, či­ka Ra­ša, naš mla­di ko­le­ga Vuj­ke i ja, prem­da u ko­li­ma pu­nim opre­me, ve­o­ma smo br­zo sti­gli do Mar­ko­vač­kog je­ze­ra, ko­je se na­la­zi ne­da­le­ko od Mla­de­nov­ca. Na­da­li smo se da ri­bo­lo­va­ca ne­će bi­ti pre­vi­še, s ob­zi­rom na po­če­tak rad­ne ne­de­lje, ali još dok smo is­to­va­ra­li pri­bor i opre­mu shva­ti­li smo da su na­še že­lje jed­no, a re­al­nost ne­što sa­svim dru­go – gu­žva je bi­la to­li­ka da bi ne­ko ne­u­pu­ćen vr­lo ve­ro­vat­no za­klju­čio da je vi­kend.

Ve­ći­na se na­ših va­ra­li­ča­ra u dru­goj po­lo­vi­ni go­di­ne lo­­vu štu­ke po­sve­ću­je tek na­kon pr­vog ja­čeg je­se­njeg za­hla­đe­nja, po­sle kog sit­na ri­ba po­či­nje da se po­vla­či ka du­bljim me­sti­ma, a ta gra­blji­vi­ca znat­no ak­tiv­ni­je da se hra­ni. Me­đu­tim, ne­ret­ko štu­ka pro­ra­di čim no­ći po­sta­nu ma­lo du­že, tj. već od sredine le­ta, na­ro­či­to na te­re­ni­ma sa iole ve­ćom du­bi­nom, tj. sa ko­li­ko-to­li­ko sve­ži­jom vo­dom. To na naj­bo­lji na­čin po­tvr­đu­ju ulo­vi ko­je su to­kom dru­ge po­lo­vi­ne av­gu­sta ostva­ri­va­la mo­ja bra­ća Bo­jan i Mi­lan Sto­ji­će­vić na Ko­sto­lač­kom ka­na­lu. Prem­da on me­đu štu­ko­lov­ci­ma ni­je ni iz­bli­za ta­ko po­pu­la­ran kao obli­žnji Ko­sto­lač­ki du­na­vac ili Šu­ga­vi­ca, u nje­mu ima le­pih ri­ba, pa i pra­vih ka­pi­tal­ki.

Ka­da me je u pe­tak, 30. av­gu­sta uju­tru, te­le­fo­nom po­zvao Sa­ša Ja­ko­vlje­vić iz po­ža­re­vač­ke rad­nje Kod dva so­ma i re­kao mi da je prethodne noći na Ve­li­koj Mo­ra­vi uhva­ćen ša­ran te­žak pre­ko 30 ki­lo­gra­ma, naj­pre sam po­mi­slio da se moj pri­ja­telj ša­li, a za­tim smo obo­ji­ca za­klju­či­li da je ri­ba ve­ro­vat­no iz­me­re­na u li­bra­ma i da za­pra­vo ima »sve­ga« pet­na­e­stak ki­la.

– Ne bi bi­lo pr­vi put da lju­di pod na­le­tom adre­na­li­na ne pri­me­te da im je elek­tron­ska va­ga po­de­še­na na li­bre a ne na ki­lo­gra­me – re­kao sam svom ime­nja­ku i na to­me se sve za­vr­ši­lo.