Fi­der teh­ni­kom lo­vim već sko­ro šest go­di­na, ali se i da­lje tru­dim da o njoj sa­znam što vi­še, pa mar­lji­vo pri­ku­pljam in­for­ma­ci­je i ide­je, a one ko­je mi se uči­ne pri­men­lji­vim na­sto­jim da što pre is­pro­bam na vo­di, ne ža­le­ći pri tom vre­me i trud. Če­sto pe­ca­ju­ći na Ta­mi­šu, na kom iz se­zo­ne u se­zo­nu ima sve vi­še fi­de­ra­ša, pri­me­tio sam da mno­gi pro­la­ze znat­no sla­bi­je ne­go što bi mo­gli za­to što ig­no­ri­šu ne­ke ele­men­te vred­ne pa­žnje, isto­vre­me­no se usred­sre­đu­ju­ći vi­še no što je po­treb­no na stva­ri ko­je ni­su bit­ne. Sto­ga sam u ovom pri­logu sa­brao svo­ja za­pa­ža­nja o pra­vil­nom pe­ca­nju be­le ri­be fi­der teh­ni­kom na Ta­mi­šu, po­seb­no se osvrćući na pe­riod ko­ji je pred na­ma.

Iako je od ta­da pro­šlo pu­nih pet go­di­na, od­lič­no se se­ćam 15. av­gu­sta 2008, ka­da sam sa­svim slu­čaj­no »ot­krio« teh­ni­ku ko­tr­lja­nja. Tog oblač­nog ju­tra sam kao i mno­go pu­ta ra­ni­je kre­nuo na Ju­žnu Mo­ra­vu da pe­cam mre­nu du­bin­skim me­to­dom. U skla­du sa ra­ni­jim is­ku­stvi­ma iz let­njih me­se­ci, oče­ki­vao sam do­bar ulov, a od ma­ma­ca sam imao lar­vu vo­de­nog cve­ta i po­ne­što gli­sta. Na br­zi­nu sam ulo­vio ne­ko­li­ko šilj­ki­ca (sit­nih mre­na), a on­da sam gre­škom za­ba­cio u br­zak, ko­ji je po­čeo da no­si moj si­stem za­jed­no sa pri­lič­no te­škim olo­vom. Če­kao sam da se uteg za­u­sta­vi, ne bih li sta­vio štap na dr­žač i na­sta­vio da pe­cam, a do­če­kao sam sna­žan uda­rac, ko­ji mi je uma­lo iz­bio štap iz ru­ke. In­stink­tiv­no sam re­a­go­vao sna­žnom kon­trom, i bio uve­ren da sam za­peo za ka­men, ali je on, na mo­je za­pre­pa­šće­nje, po­čeo da se kre­će uz­vod­no... A on­da se naj­lon iz­ne­na­da ola­ba­vio. Iz­va­dio sam si­stem i shva­tio da je udi­ca pu­kla od te­ži­ne krup­ne i ja­ke ri­be.

Sre­di­nom le­ta u ri­bo­lov uglav­nom ide­mo ra­no uju­tru ili u ka­snim po­po­dnev­nim i ve­čer­njim sa­ti­ma, ka­da je bo­ra­vak na vo­di znat­no pri­jat­ni­ji a i mo­guć­nost da ne­što ulo­vi­mo ve­ća ne­go u naj­to­pli­jem de­lu da­na. Ali ne­ka­da ni­smo u pri­li­ci da bi­ra­mo, pa sam se ta­ko pro­šle ne­de­lje sa pri­ja­te­ljem Đo­le­tom za­te­kao na Du­na­vu u vre­me ka­da je pr­va, ju­tar­nja sme­na ri­bo­lo­va­ca već uve­li­ko bi­la kod ku­će.

Po­sled­nji ogrom­ni po­rast Du­na­va, ko­ji je u ne­kim ze­mlja­ma do­sti­gao re­kord­ni ni­vo, a i te ka­ko se ose­tio i kod nas, do­veo je do to­ga da ša­ran po­beg­ne iz vi­še rib­nja­ka lo­ci­ra­nih uz re­ku. Za­hva­lju­ju­ći tom »ne­plan­skom po­ri­blja­va­nju« go­la­ći su se jed­no vre­me ma­sov­no lo­vi­li u gor­njem i sred­njem to­ku Du­na­va kroz na­šu ze­mlju, a na­ro­či­to od Če­la­re­va niz­vod­no, sve do Groc­ke, na te­re­nu na kom ja sa svo­jim dru­ga­ri­ma već go­di­na­ma iz čam­ca du­bin­skim me­to­dom pe­cam ša­ra­na i ba­bu­šku.

Mno­go pu­ta je na stra­ni­ca­ma Ri­bo­lo­va bi­lo re­či o lo­vu bu­co­va po­mo­ću si­ste­ma ko­ji či­ne je­dan ma­nji ma­mac (po pra­vi­lu stri­mer, a znat­no re­đe mi­kro­džig) ili vi­še njih, te pil­ker, vo­bler, ka­ši­ka, lep­tir ili gla­vi­nja­ra. Ta­kva po­stav­ka pre sve­ga omo­gu­ća­va da što pre ot­kri­je­mo za ko­ju je vr­stu mam­ca bu­cov tre­nut­no za­in­te­re­so­van. Na si­ste­mu isto­vre­me­no mo­že­mo ve­o­ma br­zo i la­ko me­nja­ti i stri­me­re i mi­kro­dži­go­ve (ve­li­či­nu, bo­ju i sl.) sa jed­ne stra­ne, i »glav­nu« va­ra­li­cu sa dru­ge. Ka­ko bu­cov iz­u­zet­no ret­ko pod­jed­na­ko do­bro na­pa­da oba ele­men­ta si­ste­ma, mno­ge is­ku­sne bu­cov­dži­je se ve­o­ma br­zo, po­sle pr­va dva-tri pre­da­to­ra na šta­pu, pre­o­ri­jen­ti­šu na lov is­klju­či­vo stri­me­rom sa va­ser-ku­glom ili zbi­ro­li­nom, ili pak sa si­ste­ma ski­nu stri­mer a osta­ve va­ra­li­cu, na­ro­či­to ako »su­vi­šni« ele­ment skra­ću­je du­ži­nu iz­ba­ča­ja (npr. vo­bler, zbog la­ko­će).

Po­sljed­njih go­di­na sve vi­še va­ra­li­ča­ra, pri­je sve­ga sa na­ših ve­li­kih ri­je­ka, za lov smu­đa i dru­gih gra­blji­vi­ca ko­ri­sti tzv. ne­ak­tiv­ne (od en­gle­skog »nou ekšn«/»no ac­tion«) va­ra­li­ce. One, da­ka­ko, pri po­vla­če­nju ne­što ra­de, ali su ime do­bi­le po to­me što ne­u­po­re­di­vo sla­bi­je vi­bri­ra­ju od kla­sič­nih še­do­va (ko­ji se za­vr­ša­va­ju »pe­čur­kom«) ili tvi­ste­ra, tj. vje­štač­kih ma­ma­ca tejl ti­pa, sa zad­njim kra­jem na­lik zna­ku pi­ta­nja. Pr­ve ta­kve še­do­ve (Lun­ker City Fin-S Fish od oko 7 cm, sa re­pom ob­li­ka zmij­skog je­zi­ka) do­bio sam još pri­je ne­ku go­di­nu od jed­nog ko­le­ge na dar, a ka­ko vo­lim da eks­pe­ri­men­ti­šem sa no­vim va­ra­li­ca­ma, mon­ti­rao sam ih na džig gla­vu i ba­cao u sav­skom pri­sta­ni­štu sa vi­so­ke oba­le. Iako sam u jed­nom pe­ri­o­du na njih do­bro lo­vio i smu­đa i štu­ku, ne­ka­ko sam ih ma­lo-po­ma­lo za­bo­ra­vio, i bez ob­zi­ra na to što su ne­ki mo­ji dru­go­vi na ta­kve va­ra­li­ce uspje­šno »ver­ti­ka­li­sa­li« iz čam­ca no­še­nog sna­gom to­ka, ni­sam obra­ćao pre­vi­še pa­žnje na njih sve dok ni­sam od glav­nog ured­ni­ka do­bio za­da­tak da na­pra­vim ovaj pri­log.