Ora­de če­sto pli­va­ju u ja­ti­ma, ko­ja kat­kad bro­je i ne­ko­li­ko ti­su­ća je­din­ki. Pred­vo­đe­na naj­krup­ni­jim ko­ma­di­ma, ona se u pra­vi­lu spo­ro kre­ću, a ne­ri­jet­ko upra­vo te naj­ve­će ri­be zna­ju raz­bi­ti ka­kvu školj­ku ili je­ža, ko­je naj­če­šće osta­vlja­ju ma­njim srod­ni­ci­ma, ma­da po­vre­me­no i one pro­gu­ta­ju po­ne­što. Ka­da se ja­to u svom lu­ta­nju na­đe u ne­koj uva­li, jed­no vri­je­me se tu i za­dr­ži, ne­pre­sta­no tra­že­ći hra­nu. To po­ne­kad tra­je ne­ko­li­ko da­na, a sret­nik ko­ji na­nju­ši i »ubo­de« ta­kvu va­lu ku­ći se mo­že vra­ti­ti ovjen­čan ulo­vi­ma ko­je je te­ško nad­ma­ši­ti. Na­ža­lost, na po­vr­ši­ni mo­ra se ne mo­gu vi­dje­ti ni­ka­kvi zna­ci ko­ji upu­ću­ju na pri­su­stvo ora­da pri dnu i je­di­ni po­u­zda­ni po­ka­za­telj jesu upravo broj­ni ulo­vi u krat­kom vre­me­nu na ma­lom pod­ruč­ju. A da bi­smo uspje­li po­go­di­ti pra­vi tre­nu­tak, ne­ma nam dru­ge ne­go stal­no bi­ti na mo­ru i po­put stra­ža­ra na mr­tvoj stra­ži sta­ja­ti nad šta­po­vi­ma, iš­če­ku­ju­ći ono slat­ko bje­ža­nje stru­ne s ka­le­ma.

Mo­ra­vi­ca kod Alek­sin­ca je jed­na od na­ših naj­zah­tev­ni­jih mu­ši­čar­skih re­ka. Pot­pu­no je ob­ra­sla ve­ge­ta­ci­jom, ta­ko da se mo­že re­ći da bu­kval­no te­če kroz ze­le­ni tu­nel. Ret­ko gde se mo­že ma­ha­ti bez bo­ja­zni da će ve­štač­ka mu­ši­ca za­vr­ši­ti na ne­koj gra­ni. Uglav­nom se ri­bo­lov svo­di na tra­že­nje me­sta za za­ba­čaj, a sva­ko ono koje je za to iole po­god­no pred­sta­vlja re­bus za se­be. Na ne­kim po­zi­ci­ja­ma ne­do­sta­je nam bu­kval­no dva­de­se­tak cen­ti­me­ta­ra da pra­vil­no pre­zen­tu­je­mo mu­vu. Ka­da lo­vi­mo stri­me­ri­ma i nim­fa­ma, to je za ni­jan­su lak­še, ali ka­da pred­ve­če kre­nu da se ro­je tu­la­ri, na­sta­je igra ži­va­ca. Ri­ba se ja­vlja svu­da oko nas, a mi se mu­či­mo da na­đe­mo na­čin da joj pra­vil­no po­nu­di­mo la­žni za­lo­gaj. A ako se sve to de­ša­va po iz­u­zet­no to­plom vre­me­nu i ni­skoj i bi­stroj vo­di, on­da ri­bo­lo­vac mo­ra da ulo­ži sve svo­je is­ku­stvo i zna­nje da bi išta ulo­vio.

Ka­ko zbog vi­so­kog vo­do­sta­ja Min­ča po­čet­kom ju­na ni­je bi­lo mo­gu­će lo­vi­ti so­ma u do­njem to­ku te re­ke, bli­zu ušća u Po, Jo­ci Si­mo­no­vi­ću, Dra­šku Kla­ča­ru i me­ni ni­je osta­lo ni­šta dru­go do da se to­kom ne­ko­li­ko da­na, ko­li­ko smo ima­li na ras­po­la­ga­nju, fo­ku­si­ra­mo na Sred­nje je­ze­ro (La­go di Mezzo) u pre­div­nom se­ver­no­i­ta­li­jan­skom gra­du Man­to­vi. Pr­va dva ve­čer­nja iz­la­ska ukup­no uzev ni­su bi­la ne­u­spe­šna, pre sve­ga za­hva­lju­ju­ći to­me što je Dra­ško sa oba­le smu­đa­ro­škim pri­bo­rom uhva­tio so­ma od dva me­tra (o če­mu je bi­lo re­či u pr­vom de­lu tek­sta). Ali osim tog ka­pi­tal­ca ima­li smo još sa­mo ne­ko­li­ko sit­nih smu­đe­va, a uz to smo ste­kli uti­sak da se ri­ba pre­me­šta i da je­de u krat­kim cu­go­vi­ma, ta­ko da ju je va­lja­lo tra­ži­ti.

Do pre dva­de­se­tak go­di­na, ša­ran se kod nas lo­vio is­klju­či­vo me­to­da­ma ko­je da­nas sma­tra­mo tra­di­ci­o­nal­nim. Na­i­me, tra­ži­li smo ga i če­ka­li u zo­ni ne­po­sred­no uz oba­lu, na te­re­ni­ma bo­ga­tim pod­vod­nom ve­ge­ta­ci­jom, tj. na me­sti­ma na ko­ji­ma ri­ba po pri­ro­di stva­ri na­la­zi hra­nu i za­klon. Po­pu­la­ri­za­ci­ja sport­skog ri­bo­lo­va, te po­ja­va mno­štva pe­ca­ro­ša za ko­je na na­šim vo­da­ma ni­je bi­lo do­volj­no me­sta (a o če­mu se ni da­nas ne vo­di ra­ču­na), ne­mi­nov­no su ima­le za po­sle­di­cu iz­ne­nad­no poma­njkanje iz­gled­nih po­zi­ci­ja za ri­bo­lov na go­re­po­me­nu­ti na­čin. Op­sed­nu­tost oba­la go­mi­la­ma buč­nih i ne­pa­žlji­vih ri­bo­lo­va­ca, kao i sve ma­sov­ni­ji iz­lov ri­be do­ve­li su do to­ga da su krup­ni­ji ša­ra­ni na ve­li­kim je­ze­ri­ma po­če­li da uz­mi­ču, tj. da se po­me­ra­ju da­lje od oba­le, ka »otvo­re­noj vo­di«, tj. pre­ma zo­na­ma u ko­ji­ma lju­di ni­su mo­gli da ih uz­ne­mi­ra­va­ju i gde su se ose­ća­li bez­bed­no. Za re­la­tiv­no krat­ko vre­me, na mno­gim vo­da­ma, na­ro­či­to na ve­li­kim i re­la­tiv­no plit­kim aku­mu­la­ci­ja­ma, ulov ka­pi­tal­nog ša­ra­na ili amu­ra u pri­o­bal­noj zo­ni do­speo je u do­men te­o­ri­je.

Ce­lim svo­jim to­kom, od Va­lje­va, gde na­sta­je spa­ja­njem re­ka Ja­bla­ni­ce i Ob­ni­ce, pa do ušća u Sa­vu kod Obre­nov­ca, Ko­lu­ba­ra je na­sta­nje­na ri­ba­ma mren­skog i ša­ran­skog re­gi­o­na. U gor­njem de­lu, oko se­la Slo­vac, Mla­đe­vo i Div­ci, uglav­nom se lo­ve sko­balj i sit­ni­ji klen, dok u do­njem, bli­zu ušća, ima sko­ro sve sav­ske ri­be, uklju­ču­ju­ći i štu­ku, bu­co­va i so­ma. Som je u iz­ve­snoj me­ri pri­su­stan i uz­vod­no od Vre­o­ca i Laj­kov­ca, na te­re­ni­ma na ko­ji­ma je štu­ka ve­o­ma ret­ka (za­stu­plje­ni­ja je u u ba­ra­ma i oto­ka­ma oko Vre­o­ca i La­za­rev­ca), pa je klen naj­če­šća me­ta va­ra­li­ča­ra na Ko­lu­ba­ri.

Pše­ni­ca je svi­ma la­ko do­stu­pan i jef­tin ma­mac i pri­hra­na. Iako je sit­na, vo­li je i krup­ni­ja ri­ba, ali je mno­gi ri­bo­lov­ci ne­ra­do ko­ri­ste, jer je ipak po­treb­no ma­lo se oko pri­pre­me po­tru­di­ti i obra­ti­ti pa­žnju na ne­ke de­ta­lje, pre sve­ga pri ku­va­nju. Dru­gi raz­log za veću popularnost bra­šna­stih hra­na je­ste to što ži­to ri­bu na me­sto pe­ca­nja po pra­vi­lu pri­vla­či ne­što spo­ri­je. Zbog to­ga se za nje­ga ope­de­lju­ju pre sve­ga oni ko­ji mo­gu la­ko i br­zo da do­đu na odabranu po­zi­ci­ju ka­ko bi je re­dov­no pri­hra­nji­va­li ne­ko­li­ko da­na za­re­dom, i ko­ji mo­gu da ra­ču­na­ju na to da će ona bi­ti slo­bod­na on­da ka­da ko­nač­no odluče da za­ba­ce.