Opo­vač­ki du­na­vac, uda­ljen dva­de­se­tak ki­lo­me­ta­ra od Be­o­gra­da, i da­nas je kult­na vo­da za pre­sto­nič­ke ri­bo­lov­ce, po­go­to­vo one sta­ri­je, ko­ji su do pre ne­ku de­ce­ni­ju na njoj ma­sov­no lo­vi­li ša­ra­na, štu­ku, ba­bu­šku, so­ma, ban­da­ra i be­lu ri­bu. I ja po­vre­me­no idem na tu sta­ja­ći­cu, a ovog le­ta sam pla­ni­rao jed­nu ozbilj­ni­ju kam­pa­nju, sa ne­ko­li­ko da­na pret­hod­nog pri­hra­nji­va­nja, bu­du­ći da iz sko­ra­šnjeg is­ku­stva znam da ta­kav pri­stup mo­že da­ti do­bar re­zul­tat – u ju­lu 2011. go­di­ne sam, na­i­me, po­sle pet da­na pri­pre­me me­sta za 6-7 sa­ti na udi­ci imao 12 ša­ra­na, od ko­jih sam, pe­ca­ju­ći u lo­kvanj­skom po­lju naj­lo­nom od sa­mo 0,16 mm, iz­va­dio osam (i sve ih vra­tio na­kon sli­ka­nja).

Foto: D. Jovanović, Dušan Stojadinović

Po­slije šest da­na in­ten­ziv­nog ri­bo­lo­va na ri­bom pre­bo­ga­tim te­re­ni­ma oko Ve­ster­vi­ka, Du­le­ta, Go­ra­na i me­ne če­kao je ma­li od­mor, bu­du­ći da smo ta­ko is­pla­ni­ra­li ovaj put da na­red­na dva da­na pro­ve­de­mo u obi­la­sku Stok­hol­ma i dru­že­nju sa pri­ja­te­lji­ma iz rod­nog kra­ja ko­ji ži­ve u tom dvo­mi­li­on­skom ve­le­gra­du.

Kao stra­stve­ni ri­bo­lo­vac, na go­di­šnji od­mor ni­ka­da ne idem bez pri­bo­ra. Ta­ko je bi­lo i ovog av­gu­sta, ka­da sam sa po­ro­di­com i ku­mo­vi­ma le­to­vao u Grč­koj. Jed­na od pr­vih stva­ri ko­je sam za­pa­zio sti­gav­ši u Aspro­val­tu ni­su bi­li ho­te­li i pla­že, već obli­žnja re­či­ca, ka ko­joj sam se na iz­najm­lje­nom bi­ci­klu za­pu­tio već dru­gog da­na po do­la­sku. Sa mo­sti­ća, na ko­ji sam br­zo na­i­šao, za­pa­zio sam do­sta sit­nih kle­no­va, ali sam već ta­da shva­tio da će ri­bo­lov bi­ti te­žak. Na­i­me, ka­ko bi se spre­či­lo iz­li­va­nje po­sle ki­ša, kraj oba­le ne­ve­li­ke te­ku­ći­ce, ko­ja do­ti­če sa vi­so­ke pla­ni­ne, po­dig­nut je ze­mlja­ni be­dem, a ve­ći­ deo okol­nog dr­ve­ća obo­ren je u vo­du. Na taj na­čin je tok sko­ro u pot­pu­no­sti za­u­sta­vljen, pa je ko­ri­to pu­no pe­šča­nih spru­do­va i ob­ra­slo je tr­skom i še­va­rom, zbog če­ga najpre pod­se­ća na kakvu ba­ru. Par­ki­rao sam bi­cikl, raz­vu­kao štap i kre­nuo u pro­boj kroz ši­prag kraj re­ke.

Be­že­ći od pre­gre­ja­nih ma­lih sta­ja­ći­ca i ka­na­la, to­kom av­gu­sta je ne­ko­li­ko čla­no­va Ener­go ti­ma, sa ko­le­ga­ma sa in­ter­net fo­ru­ma Fe­e­der.rs, kam­po­va­lo i pe­ca­lo na raz­li­či­tim lo­ka­ci­ja­ma na Du­na­vu, Sa­vi, Ti­si i Ta­mi­šu. Ka­ko si­tu­a­ci­ja ni na po­bro­ja­nim re­ka­ma ni­je bi­la iden­tič­na, oni ko­ji su se opre­de­li­li za Du­nav i Ti­su pro­la­zi­li su znat­no bo­lje od onih ko­ji su u to ­vre­me bi­li na Ta­mi­šu ili Sa­vi, či­ja je vo­da bi­la znat­no to­pli­ja.

Sa pri­ja­te­ljem Đo­le­tom sam po­čet­kom dru­ge po­lo­vi­ne av­gu­sta po­no­vo po­se­tio me­sto na Du­na­vu na ko­me smo 14 da­na pre to­ga uspe­šno pe­ca­li be­lu ri­bu bo­lo­nje­zi­ma, o če­mu sam pi­sao u pro­šlom bro­ju. To je bi­la do­bra pri­li­ka da upo­re­di­mo re­zul­ta­te dva ri­bo­lo­va po go­to­vo iden­tič­nom vo­do­sta­ju, u vr­lo slič­nim vre­men­skim uslo­vi­ma, uz upo­tre­bu iste teh­ni­ke, pri­bo­ra, pri­ma­me, si­ste­ma i ma­ma­ca.

Fi­der teh­ni­kom lo­vim već sko­ro šest go­di­na, ali se i da­lje tru­dim da o njoj sa­znam što vi­še, pa mar­lji­vo pri­ku­pljam in­for­ma­ci­je i ide­je, a one ko­je mi se uči­ne pri­men­lji­vim na­sto­jim da što pre is­pro­bam na vo­di, ne ža­le­ći pri tom vre­me i trud. Če­sto pe­ca­ju­ći na Ta­mi­šu, na kom iz se­zo­ne u se­zo­nu ima sve vi­še fi­de­ra­ša, pri­me­tio sam da mno­gi pro­la­ze znat­no sla­bi­je ne­go što bi mo­gli za­to što ig­no­ri­šu ne­ke ele­men­te vred­ne pa­žnje, isto­vre­me­no se usred­sre­đu­ju­ći vi­še no što je po­treb­no na stva­ri ko­je ni­su bit­ne. Sto­ga sam u ovom pri­logu sa­brao svo­ja za­pa­ža­nja o pra­vil­nom pe­ca­nju be­le ri­be fi­der teh­ni­kom na Ta­mi­šu, po­seb­no se osvrćući na pe­riod ko­ji je pred na­ma.