Ve­ći­na ri­bo­lo­vač­kih na­tje­ca­nja se odr­ža­va da­nju, a za­ne­ma­ri­vo ma­li dio no­ću, u zo­ru ili u su­mrak. Na­rav­no, raz­log za ta­kvu sat­ni­cu vr­lo je lo­gi­čan – or­ga­ni­za­to­ri­ma i uče­sni­ci­ma je ta­ko naj­lak­še, a to što se ri­ba ta­da ne hra­ni naj­in­ten­ziv­ni­je ni­je pre­sud­no, jer su uvje­ti u sva­kom slu­ča­ju isti za sve. No sre­ćom, ta­kva su sa­mo na­tje­ca­nja, jer ka­da sa­mi od­re­đu­je­mo vri­je­me od­la­ska u ri­bo­lov, rav­na­mo se pr­ven­stve­no pre­ma ri­bljem ape­ti­tu.

Le­ti se ša­ran naj­bo­lje lo­vi na tzv. otvo­re­nim vo­da­ma, tj. na re­ka­ma i ve­li­kim je­ze­ri­ma. Ali mno­gi lju­bi­te­lji ko­mer­ci­jal­nih re­vi­ra ne od­u­sta­ju od pe­ca­nja na tim ma­lim i ri­bom pre­bo­ga­tim sta­ja­ći­ca­ma, bez ob­zi­ra na to što vi­so­ke tem­pe­ra­tu­re u ve­li­koj me­ri ne­po­voljno uti­ču na ak­tiv­nost ša­ra­na u nji­ma. Šta­vi­še, oni naj­isku­sni­ji, naj­u­por­ni­ji i naj­ve­šti­ji i ta­da uspe­šno lo­ve.

Fi­der je una­pre­đe­na ver­zi­ja du­bin­skog ri­bo­lo­va, u ko­joj se ko­ri­ste šta­po­vi sa iz­ra­zi­to ose­tlji­vim vr­ho­vi­ma od pu­nog fi­ber­gla­sa ili kar­bo­na, dok su olo­va za­me­nje­na hra­ni­li­ca­ma ra­znih ob­li­ka, ve­li­či­na i te­ži­na. No ova no­va teh­ni­ka ni slu­čaj­no ni­je efi­ka­sna sa­ma po se­bi, i kao i sve osta­le, uspeh će nam do­ne­ti sa­mo uko­li­ko joj pri­stu­pi­mo ozbilj­no i ak­tiv­no, na­sto­je­ći da u sva­koj si­tu­a­ci­ji bu­de­mo mak­si­mal­no efi­ka­sni. S ob­zi­rom na to da je fi­der za­sno­van na pre­ci­znom pri­hra­nji­va­nju, ko­je je za ribolovca tim jednostavnije što je vo­da pli­ća i spo­ri­ja, ja­sno je da pe­ca­nje na ve­li­kim du­bi­na­ma pred­sta­vlja po­se­ban iza­zov i da tra­ži na­ro­či­to an­ga­žo­van pri­stup ka­ko bi se iz­be­gle sve mo­gu­će gre­ške i pro­ble­mi ko­ji iz njih pro­is­ti­ču.

Vo­do­sta­ji ve­ći­ne na­ših ri­je­ka su na ni­vou uobi­ča­je­nom za naj­su­šni­ji i naj­to­pli­ji dio go­di­ne i još opa­da­ju. Osim što je po naj­ve­ćem sun­cu opa­sno bi­ti na otvo­re­nom, tj. kraj vo­de ili u čam­cu, šan­se da pre­ko da­na ulo­vi­mo smu­đa na va­ra­li­cu su vr­lo ma­le. Za­to se ve­ći­na onih ko­ji tu gra­blji­vi­cu lo­ve na vje­štač­ke mam­ce sa­da opre­dje­lju­je za pe­ca­nje na vo­ble­re u ve­čer­njim sa­ti­ma i u svi­ta­nje, a ta­mo gdje je ri­bo­lov ne­pre­kid­no do­zvo­ljen i to­kom no­ći (svu­da se u raz­do­blju ljet­njeg ra­ču­na­nja vre­me­na smi­je lo­vi­ti iz­me­đu 3 i 21 č). I ka­da se smr­ka­va i ka­da se raz­da­nju­je, smuđ, ko­ji ima od­li­čan vid i br­že se pri­la­go­đa­va pro­mje­ni svje­tlo­snih uslo­va od vr­sta ko­ji­ma se hra­ni, pri­la­zi oba­li da bi pro­go­nio ka­u­gle­re i dru­gu sit­nu ri­bu, pa ga ta­da mo­že­mo lo­vi­ti vo­ble­ri­ma, ka­ko sa oba­le ta­ko i iz plo­vi­la.

Meč teh­ni­kom na­ro­či­to se slu­že tak­mi­ča­ri u lo­vu ri­be udi­com na plo­vak, ali je ši­rom Evro­pe, pa i kod nas, ko­ri­ste i mno­gi re­kre­a­tiv­ci, pre sve­ga za ri­bo­lov na ve­li­kim da­lji­na­ma. Spe­ci­fič­ni de­lo­vi pri­bo­ra za meč pe­ca­nje su štap, to­nu­ći naj­lon i ve­gler, dok su ma­ši­ni­ce ko­je se za ovu teh­ni­ku ko­ri­ste pri­men­lji­ve i u dru­gim vi­do­vima ri­bo­lo­va. Meč šta­po­vi su tro­del­ni ili če­tvo­ro­del­ni i imaju od 3,6 do 5,2 m, a kod nas se naj­vi­še upo­tre­blja­va­ju tro­del­ci du­gi iz­me­đu 3,9 i 4,5 m. Oni su osmi­šlje­ni za da­le­ko­met­no pe­ca­nje (obič­no na da­lji­na­ma od oko 50 m, a u eks­trem­nim slu­ča­je­vi­ma i do 100 m) na sta­ja­ćim i spo­ro­te­ku­ćim vo­da­ma, uz upo­tre­bu plo­va­ka ko­ji se ka­če u jed­noj tač­ki i mo­gu ima­ti ugra­đe­no ote­ža­nje – fik­sno ili pro­men­lji­vo (te­ži­nu ovog dru­gog ri­bo­lo­vac sam od­re­đu­je, pre­ma kon­kret­noj si­tu­a­ci­ji, do­da­ju­ći me­tal­ne pr­ste­no­ve na no­sač na do­njem kra­ju plov­ka ili ih ski­da­ju­ći sa nje­ga). Što je ve­ća da­lji­na na ko­joj pe­ca­mo, i ote­ža­nje mo­ra bi­ti ve­će, kao i nje­mu pri­me­re­na no­si­vost plov­ka, a štap mo­ra bi­ti ja­či (sra­zmer­no te­ži­ni ce­log si­ste­ma).

Na­kon nor­ma­li­za­ci­je vo­do­sta­ja Du­na­va, ko­nač­no su se ste­kli uslo­vi za lov so­ma. On se u ovom pe­ri­o­du mo­že do­bi­ti na va­ra­li­ce, ka­ko na dži­go­ve i si­li­kon­ske gla­vi­nja­re, ta­ko i na vo­ble­re i ka­ši­ke, ali se ipak uspe­šni­je lo­vi du­bin­skim me­to­dom. De­ce­ni­ja­ma ube­dlji­vo naj­pro­duk­tiv­ni­je cr­ne gli­ste, rov­ce i dur­du­ba­ke je po­sled­njih se­zo­na sa vr­ha li­ste naj­lov­ni­jih pri­rod­nih ma­ma­ca za so­ma po­ti­snu­la »bu­ba« tj. va­ljak či­ji su glav­ni sa­sto­jak od­ra­sle je­din­ke ve­li­kih in­se­ka­ta iz po­ro­di­ce jed­no­dnev­ki, ko­je zo­ve­mo za­jed­nič­kim ime­nom »vo­de­ni cvet« jer u vre­me nji­ho­vog ma­sov­nog ro­je­nja vo­da iz­gle­da kao da cve­ta.