Ve­ći­na ov­da­šnjih ri­bo­lo­va­ca sta­ri­jih od 40 go­di­na po­činjala je da pe­ca dr­ve­nim šta­povima, naj­če­šće bam­bu­so­vim, ili se sa ta­kvi­ma če­sto sre­ta­la na po­čet­ku ka­ri­je­re. Ma­lo-poma­lo, »mot­ke« na­pra­vlje­ne od pri­rod­nih ma­te­ri­ja­la is­pa­le su iz mo­de i sa­da se vr­lo ret­ko vi­đa­ju. Ni u raz­vi­je­nom ostat­ku sve­ta ni­je dru­ga­či­je. Me­đu­tim, šta­po­vi od bam­bu­sa i da­nas se pra­ve (do­du­še mno­go ma­nje ne­go ne­ka­da) i pro­da­ju (ali po ce­na­ma ne­ret­ko vi­še­stru­kom ve­ćim i od onih za naj­sku­plje kar­bo­nce).

Odav­no je po­zna­to da ša­ran i dru­gi ci­pri­ni­di vo­le hra­nu ra­znih mi­ri­sa i uku­sa, od ko­jih su ne­ki i na­ma pro­sto neo­do­lji­vi, dok dru­gi, naj­bla­že re­če­no, iza­zi­va­ju muč­ni­nu i dru­ge pro­bav­ne smet­nje. Ale­va pa­pri­ka, ali pre­te­žno slat­ka ili bla­go lju­ta, po­o­dav­no se ko­ri­sti za aro­ma­ti­zo­va­nje va­lja­ka, a po mi­ri­su i uku­su vr­lo joj je sli­čan i u krugovima sa­vre­me­nih ša­ran­dži­ja­ po­pu­lar­ni ro­bin red. Ali ne­dav­ni sme­li eks­pe­ri­ment na­šeg sa­rad­ni­ka i nje­go­vih pri­ja­te­lja po­ka­zao je da ša­ran uop­šte ni­je ga­dljiv ni na naj­lju­ću mo­gu­ću hra­nu.

Ri­bo­lov po prin­ci­pu »uhva­ti i pu­sti« pri­mo­ra­va pe­ca­ro­še da stal­no usa­vr­ša­va­ju pri­bor, mam­ce, pri­hra­ne i pre­zen­ta­ci­je, jer vi­še pu­ta lo­vlje­ne ri­be po­ste­pe­no po­sta­ju opre­zni­je, pa ih je sve te­že i te­že nad­mu­dri­ti. Ovog pu­ta pred­sta­vlja­mo vam re­la­tiv­no nov i ne pre­vi­še kom­pli­ko­van mo­der­ni ša­ran­ski si­stem, ko­ji mno­gi znal­ci sma­tra­ju jed­nim od naj­e­fi­ka­sni­jih.

Va­ra­li­ča­re­nje bu­co­va po­čet­kom pro­le­ća vr­lo je zah­tev­no, jer nje­go­va ak­tiv­nost ni­je la­ko uoč­lji­va, a uz to je naj­če­šće kon­cen­tri­san na ma­lom pro­sto­ru, na po­zi­ci­ja­ma na ko­ji­ma ga je mo­gu­će lo­vi­ti sa­mo na do­bro oda­bra­ne ve­štač­ke mam­ce. No i za ta­kve uslo­ve po­sto­je pro­ve­re­ni adu­ti.

I ka­da su uslo­vi za ri­bo­lov na na­šoj naj­ve­ćoj i naj­lep­šoj pla­nin­skoj re­ci lo­ši, ver­zi­ra­ni plov­ka­ro­ši ko­ji uz po­moć do­ma­ćih ri­bo­lo­va­ca ili na osno­vu vla­sti­tog is­ku­stva iza­be­ru do­bro me­sto, oda­be­ru pra­vi­lan pri­stup i bu­du upor­ni mo­gu da ra­ču­na­ju na do­bar ulov

Ri­bo­lov na sa­svim ma­lim sta­ja­ći­ca­ma, na ko­ji­ma su nam mno­ge iz­gled­ne tač­ke do­stup­ne sa me­sta na­ ko­me se­di­mo, či­ni se mno­go lak­šim ne­go što za­pra­vo je­ste. To po­go­to­vo va­ži za hlad­ni­ji deo go­di­ne, ka­da je ri­ba ne­ret­ko gru­pi­sa­na na sa­svim ma­lom pro­sto­ru i uz to sla­bo za­in­te­re­so­va­na za hra­nu, pa je po­treb­no ve­o­ma mno­go zna­nja ka­ko bi­smo je ot­kri­li, do­bro ukom­po­no­va­li si­stem, oda­bra­li pra­vil­nu pri­hra­nu i ma­mac i le­po se na­lo­vi­li.