Ka­da gra­blji­vi­ca po­ka­že iz­ve­sno in­te­re­so­va­nje za va­ra­li­cu ko­ju joj nu­di­mo, ali u po­sled­nji čas od­u­sta­ne od na­pa­da, mo­že­mo pri­me­ni­ti ne­ko­li­ko tri­ko­va da pro­ba­mo da je vi­še is­pro­vo­ci­ra­mo. Je­dan od njih je da joj istu va­ra­li­cu po­nu­di­mo na dru­ga­či­ji na­čin, ali ima i dru­gih mo­gu­ćnosti . Naš do­pi­snik iz Do­njeg Pod­ri­nja pro­na­šao je ne­ko­li­ko for­mu­la uspe­ha u ta­kvim si­tu­a­ci­ja­ma

Uča­u­re­ni cr­vi na pr­vi po­gled za­i­sta ne de­lu­ju kao ne­što što bi ri­bi mo­glo bi­ti pri­vla­čan za­lo­gaj i ve­ći­na ri­bo­lo­va­ca ih pro­sto iz­ba­ci iz ku­ti­ji­ce ili si­ste­mat­ski za­o­bi­la­zi pri bi­ra­nju ono­ga što će oka­či­ti na udi­cu. A ča­u­re (za ko­je se odo­ma­ćio i en­gle­ski na­ziv »ka­ste­ri«) mo­gu če­sto bi­ti ključ­ni adut na­šeg uspe­ha u lo­vu mno­gih vr­sta, kao što će­te pro­či­ta­ti i u ovom tek­stu

Te­o­ri­ja o efi­ka­sno­sti raz­li­či­tih bo­ja i de­ze­na ve­štač­kih ma­ma­ca tj. o nji­ho­voj pri­vlač­no­sti za slat­ko­vod­ne i mor­ske ri­be ima ve­o­ma mno­go. A bez pre­te­ri­va­nja se mo­že re­ći da su sve do­ne­kle tač­ne, tj. da je sva­ku mo­gu­će pot­kre­pi­ti ne­kim pri­me­ri­ma iz is­ku­stva ra­znih ri­bo­lo­va­ca, ali isto ta­ko na­ći i do­ka­ze da ne va­že uvek i svu­da. U tek­stu ko­ji sle­di, osvr­nu­će­mo se ukrat­ko na ne­ke od njih

Sav­sko je­ze­ro (Ada Ci­gan­li­ja) ve­o­ma je iza­zov­na vo­da za va­ra­li­ča­re­nje, i to pre sve­ga gr­ge­ča, ko­ji do­sti­že za­vid­ne di­men­zi­je i mo­že se lo­vi­ti na raz­ne va­ra­li­ce, po­go­to­vo u pe­ri­o­du po­sle mre­sta. Me­đu­tim, u po­sled­nja dva me­se­ca uslo­vi ni­su bi­li po­volj­ni, pa je i ulo­va bi­lo ma­nje ne­go ina­če u ovo vre­me, premda su naj­u­por­ni­ji i naj­ve­šti­ji ima­li za­ni­mlji­va pe­ca­nja

Ve­štač­ko je­ze­ro ko­je se na­la­zi na naj­ve­ćoj nad­mor­skoj vi­si­ni u Sr­bi­ji neo­bič­no je ni­skog vo­do­sta­ja za ovo do­ba go­di­ne, ali upr­kos to­me na nje­mu lo­vi ve­li­ki broj štu­ka­ro­ša i štu­ka so­lid­no ra­di. Po­vre­me­no se ja­vi i krup­na ri­ba, a pa­lo je i ne­ko­li­ko ka­pi­tal­ki, o ka­kvi­ma se na ve­ći­ni dru­gih re­vi­ra mo­že sa­mo ma­šta­ti

Za mo­der­ne ša­ran­dži­je ko­je pe­ca­ju i na tzv. otvo­re­nim vo­da­ma i na ko­mer­ci­jal­nim re­vi­ri­ma se­zo­na ri­bo­lo­va tra­je de­se­tak me­se­ci go­di­šnje, pa i to­kom lo­vo­sta­ja. Ta­da mno­gi od njih idu na »uhva­ti i pu­sti« je­ze­ra, od ko­jih su mno­ga ve­o­ma bo­ga­ta ri­bom, ali ne­ret­ko bo­ga­te ulo­ve da­ju sa­mo oni­ma ko­ji se naj­bo­lje pri­pre­me i sna­đu u kon­kret­nim uslo­vi­ma