Pre­ži­na »dača san­de­ro« bi­la je tog pet­ka po­ pod­ne na­pu­nje­na pri­bo­rom i opre­mom kao da ide­mo na tro­ne­delj­nu eks­pe­di­ci­ju na ne­ko­li­ko vo­da raz­li­či­tog ti­pa, a ne na dvo­dnev­no pe­ca­nje na sa­mo jed­nom je­ze­ru. U pr­tlja­žni­ku i na zad­njem se­di­štu našlo se mesta za šest šta­po­va sa ma­ši­ni­ca­ma i če­ti­ri-pet tor­bi sa gar­de­ro­bom, va­ra­li­ca­ma i ko­je­ka­kvim sit­nim pri­bo­rom, kao i za ve­sla, se­di­šte, ku­ti­ju sa dr­ža­či­ma za šta­po­ve i dru­gu do­dat­nu ope­mu za ka­jak. Iako se uglav­nom tru­dim da ogra­ni­čim ko­li­či­nu stva­ri na mi­ni­mum, ovo­ga pu­ta ni­sam bio na­ro­či­to ra­ci­o­na­lan, ne sa­mo za­to što sam znao da na Vla­sin­sko je­ze­ro ide­mo sa­mo nas dvo­ji­ca, te da će u ko­li­ma bi­ti vi­ška pro­sto­ra, ko­ji je šte­ta ne is­ko­ri­sti­ti, već i zbog dve­ju spe­ci­fič­no­sti te pla­nin­ske aku­mu­la­ci­je, ko­je ne do­zvo­lja­va­ju čo­ve­ku da u ri­bo­lov na nju, ma­kar i na sa­mo ne­ko­li­ko sa­ti, kre­ne sa jed­nom tor­bi­com na ra­me­nu.

Opo­vač­ki du­na­vac, uda­ljen dva­de­se­tak ki­lo­me­ta­ra od Be­o­gra­da, i da­nas je kult­na vo­da za pre­sto­nič­ke ri­bo­lov­ce, po­go­to­vo one sta­ri­je, ko­ji su do pre ne­ku de­ce­ni­ju na njoj ma­sov­no lo­vi­li ša­ra­na, štu­ku, ba­bu­šku, so­ma, ban­da­ra i be­lu ri­bu. I ja po­vre­me­no idem na tu sta­ja­ći­cu, a ovog le­ta sam pla­ni­rao jed­nu ozbilj­ni­ju kam­pa­nju, sa ne­ko­li­ko da­na pret­hod­nog pri­hra­nji­va­nja, bu­du­ći da iz sko­ra­šnjeg is­ku­stva znam da ta­kav pri­stup mo­že da­ti do­bar re­zul­tat – u ju­lu 2011. go­di­ne sam, na­i­me, po­sle pet da­na pri­pre­me me­sta za 6-7 sa­ti na udi­ci imao 12 ša­ra­na, od ko­jih sam, pe­ca­ju­ći u lo­kvanj­skom po­lju naj­lo­nom od sa­mo 0,16 mm, iz­va­dio osam (i sve ih vra­tio na­kon sli­ka­nja).

Foto: D. Jovanović, Dušan Stojadinović

Po­slije šest da­na in­ten­ziv­nog ri­bo­lo­va na ri­bom pre­bo­ga­tim te­re­ni­ma oko Ve­ster­vi­ka, Du­le­ta, Go­ra­na i me­ne če­kao je ma­li od­mor, bu­du­ći da smo ta­ko is­pla­ni­ra­li ovaj put da na­red­na dva da­na pro­ve­de­mo u obi­la­sku Stok­hol­ma i dru­že­nju sa pri­ja­te­lji­ma iz rod­nog kra­ja ko­ji ži­ve u tom dvo­mi­li­on­skom ve­le­gra­du.

Kao stra­stve­ni ri­bo­lo­vac, na go­di­šnji od­mor ni­ka­da ne idem bez pri­bo­ra. Ta­ko je bi­lo i ovog av­gu­sta, ka­da sam sa po­ro­di­com i ku­mo­vi­ma le­to­vao u Grč­koj. Jed­na od pr­vih stva­ri ko­je sam za­pa­zio sti­gav­ši u Aspro­val­tu ni­su bi­li ho­te­li i pla­že, već obli­žnja re­či­ca, ka ko­joj sam se na iz­najm­lje­nom bi­ci­klu za­pu­tio već dru­gog da­na po do­la­sku. Sa mo­sti­ća, na ko­ji sam br­zo na­i­šao, za­pa­zio sam do­sta sit­nih kle­no­va, ali sam već ta­da shva­tio da će ri­bo­lov bi­ti te­žak. Na­i­me, ka­ko bi se spre­či­lo iz­li­va­nje po­sle ki­ša, kraj oba­le ne­ve­li­ke te­ku­ći­ce, ko­ja do­ti­če sa vi­so­ke pla­ni­ne, po­dig­nut je ze­mlja­ni be­dem, a ve­ći­ deo okol­nog dr­ve­ća obo­ren je u vo­du. Na taj na­čin je tok sko­ro u pot­pu­no­sti za­u­sta­vljen, pa je ko­ri­to pu­no pe­šča­nih spru­do­va i ob­ra­slo je tr­skom i še­va­rom, zbog če­ga najpre pod­se­ća na kakvu ba­ru. Par­ki­rao sam bi­cikl, raz­vu­kao štap i kre­nuo u pro­boj kroz ši­prag kraj re­ke.

Be­že­ći od pre­gre­ja­nih ma­lih sta­ja­ći­ca i ka­na­la, to­kom av­gu­sta je ne­ko­li­ko čla­no­va Ener­go ti­ma, sa ko­le­ga­ma sa in­ter­net fo­ru­ma Fe­e­der.rs, kam­po­va­lo i pe­ca­lo na raz­li­či­tim lo­ka­ci­ja­ma na Du­na­vu, Sa­vi, Ti­si i Ta­mi­šu. Ka­ko si­tu­a­ci­ja ni na po­bro­ja­nim re­ka­ma ni­je bi­la iden­tič­na, oni ko­ji su se opre­de­li­li za Du­nav i Ti­su pro­la­zi­li su znat­no bo­lje od onih ko­ji su u to ­vre­me bi­li na Ta­mi­šu ili Sa­vi, či­ja je vo­da bi­la znat­no to­pli­ja.

Sa pri­ja­te­ljem Đo­le­tom sam po­čet­kom dru­ge po­lo­vi­ne av­gu­sta po­no­vo po­se­tio me­sto na Du­na­vu na ko­me smo 14 da­na pre to­ga uspe­šno pe­ca­li be­lu ri­bu bo­lo­nje­zi­ma, o če­mu sam pi­sao u pro­šlom bro­ju. To je bi­la do­bra pri­li­ka da upo­re­di­mo re­zul­ta­te dva ri­bo­lo­va po go­to­vo iden­tič­nom vo­do­sta­ju, u vr­lo slič­nim vre­men­skim uslo­vi­ma, uz upo­tre­bu iste teh­ni­ke, pri­bo­ra, pri­ma­me, si­ste­ma i ma­ma­ca.

Fi­der teh­ni­kom lo­vim već sko­ro šest go­di­na, ali se i da­lje tru­dim da o njoj sa­znam što vi­še, pa mar­lji­vo pri­ku­pljam in­for­ma­ci­je i ide­je, a one ko­je mi se uči­ne pri­men­lji­vim na­sto­jim da što pre is­pro­bam na vo­di, ne ža­le­ći pri tom vre­me i trud. Če­sto pe­ca­ju­ći na Ta­mi­šu, na kom iz se­zo­ne u se­zo­nu ima sve vi­še fi­de­ra­ša, pri­me­tio sam da mno­gi pro­la­ze znat­no sla­bi­je ne­go što bi mo­gli za­to što ig­no­ri­šu ne­ke ele­men­te vred­ne pa­žnje, isto­vre­me­no se usred­sre­đu­ju­ći vi­še no što je po­treb­no na stva­ri ko­je ni­su bit­ne. Sto­ga sam u ovom pri­logu sa­brao svo­ja za­pa­ža­nja o pra­vil­nom pe­ca­nju be­le ri­be fi­der teh­ni­kom na Ta­mi­šu, po­seb­no se osvrćući na pe­riod ko­ji je pred na­ma.

Iako je od ta­da pro­šlo pu­nih pet go­di­na, od­lič­no se se­ćam 15. av­gu­sta 2008, ka­da sam sa­svim slu­čaj­no »ot­krio« teh­ni­ku ko­tr­lja­nja. Tog oblač­nog ju­tra sam kao i mno­go pu­ta ra­ni­je kre­nuo na Ju­žnu Mo­ra­vu da pe­cam mre­nu du­bin­skim me­to­dom. U skla­du sa ra­ni­jim is­ku­stvi­ma iz let­njih me­se­ci, oče­ki­vao sam do­bar ulov, a od ma­ma­ca sam imao lar­vu vo­de­nog cve­ta i po­ne­što gli­sta. Na br­zi­nu sam ulo­vio ne­ko­li­ko šilj­ki­ca (sit­nih mre­na), a on­da sam gre­škom za­ba­cio u br­zak, ko­ji je po­čeo da no­si moj si­stem za­jed­no sa pri­lič­no te­škim olo­vom. Če­kao sam da se uteg za­u­sta­vi, ne bih li sta­vio štap na dr­žač i na­sta­vio da pe­cam, a do­če­kao sam sna­žan uda­rac, ko­ji mi je uma­lo iz­bio štap iz ru­ke. In­stink­tiv­no sam re­a­go­vao sna­žnom kon­trom, i bio uve­ren da sam za­peo za ka­men, ali je on, na mo­je za­pre­pa­šće­nje, po­čeo da se kre­će uz­vod­no... A on­da se naj­lon iz­ne­na­da ola­ba­vio. Iz­va­dio sam si­stem i shva­tio da je udi­ca pu­kla od te­ži­ne krup­ne i ja­ke ri­be.

Sre­di­nom le­ta u ri­bo­lov uglav­nom ide­mo ra­no uju­tru ili u ka­snim po­po­dnev­nim i ve­čer­njim sa­ti­ma, ka­da je bo­ra­vak na vo­di znat­no pri­jat­ni­ji a i mo­guć­nost da ne­što ulo­vi­mo ve­ća ne­go u naj­to­pli­jem de­lu da­na. Ali ne­ka­da ni­smo u pri­li­ci da bi­ra­mo, pa sam se ta­ko pro­šle ne­de­lje sa pri­ja­te­ljem Đo­le­tom za­te­kao na Du­na­vu u vre­me ka­da je pr­va, ju­tar­nja sme­na ri­bo­lo­va­ca već uve­li­ko bi­la kod ku­će.

Po­sled­nji ogrom­ni po­rast Du­na­va, ko­ji je u ne­kim ze­mlja­ma do­sti­gao re­kord­ni ni­vo, a i te ka­ko se ose­tio i kod nas, do­veo je do to­ga da ša­ran po­beg­ne iz vi­še rib­nja­ka lo­ci­ra­nih uz re­ku. Za­hva­lju­ju­ći tom »ne­plan­skom po­ri­blja­va­nju« go­la­ći su se jed­no vre­me ma­sov­no lo­vi­li u gor­njem i sred­njem to­ku Du­na­va kroz na­šu ze­mlju, a na­ro­či­to od Če­la­re­va niz­vod­no, sve do Groc­ke, na te­re­nu na kom ja sa svo­jim dru­ga­ri­ma već go­di­na­ma iz čam­ca du­bin­skim me­to­dom pe­cam ša­ra­na i ba­bu­šku.